Izvor: Blic, 28.Jul.2009, 05:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jezik srpski, zakon srpskohrvatski
Koje ćemo pismo - ćirilicu ili latinicu - staviti na evro novčanicu i da li ćemo uopšte reći evro ili euro? Da li će dokumenata Evropske unije pri prevođenju na srpski jezik biti pisana samo ekavicom ili i ijekavicom? To su neka pitanja na koja lingvisti ne mogu da daju definitivni odgovor, a o kojima, bar za sada, niko u Vladi i ne razmišlja. O nepostojanju jezičke politike u Srbiji dovoljno govori i činjenica da je Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama iz 1991. godine, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se odnosio na srpskohrvatski jezik i koji je samo neznatno izmenjen 2005. godine, još uvek jedini zakon o jeziku koji imamo. O novome se i ne govori.
- Ulazak u Evropsku uniju će doći sutra, a mi nismo ni počeli da rešavamo ključna jezička pitanja. Zakon iz 1991. nema ni odredbe kojima se definiše društvena briga o negovanju, unapređivanju i zaštiti nacionalnog jezika. Naročito je zabrinjavajuće stanje jezičke kulture u školstvu i medijima jer važeći Zakon ne smatra područjima službene upotrebe jezika ustanove obrazovnog sistema i naučne delatnosti, sferu javnog informisanja, privredne ustanove, a samim tim ih ni ne reguliše - upozorava Jovo Vuksanović, prosvetni savetnik Ministarstva prosvete, inače sekretar Odbora za standardizaciju srpskog jezika.
U društvu ne postoji zrela misao da se povede veća briga o jeziku, napominje i prof. Milorad Dešić i zaključuje:
- Čak i da su lingvisti vredniji i složniji, ne bi ništa mogli da urade jer nema državnog mehanizama koji bi omogućio da se poštuju pravila koja oni propisuju. Ne postoji državno telo koje bi se temeljno bavilo jezičkom politikom.
U Hrvatskoj, recimo, postoji Vjeće za normu hrvatskoga standardnog jezika, koje čine predstavnici svih relevantnih jezičkih institucija i fakulteta na kojima se izučava hrvatski jezik. Osnovalo ga je Ministarstvo znanosti, obrazovanja i sporta, a zadaci su mu da vodi stručnu brigu za hrvatski jezik, raspravlja i rešava aktuelne jezičke nedoumice, upozorava na primere nepoštovanja ustavne odredbe o hrvatskom kao službenom jeziku, donosi rešenja u vezi s daljim normiranjem hrvatskog standardnog jezika, prati jezičku problematiku i utvrdi načela u pravopisnoj normi, kao i da vodi računa o mestu i ulozi hrvatskog jezika u odnosu na proces integracije Hrvatske u Evropsku uniju.
- Hrvati jezička pitanja prepoznaju kao politički interes. U Srbiji nikada nije bilo državne institucije koja bi se zanimala za jezik - kaže akademik Ivan Klajn, a kao glavni problem haotičnosti i nemara na polju jezičke politike vidi u tome što su čak tri ministarstva zadužena za njeno kreiranje - Ministarstvo nauke, Ministarstvo kulture i Ministarstvo prosvete.
Koliko je jezičko pitanje nevažno za državu govori i zanimljivost da Ministarstvo nauke ima analitičara za srpski jezik, koji je po struci doktor ekonomije i prava pa veruje da je prof. dr Milana Šipku izvesni psiholog a ne ugledni lingvista, koga naša javnost poznaje decenijama; Ministarstvu kulture je važnije da ima savetnika za književno i prevodilačko stvaralaštvo i izdavaštvo, nego za jezička pitanja. Još čudnije je da u tom ministarstvu smatraju da prema Zakonu o ministarstvima nisu ni nadležni za pitanja jezičke politike, jer se to nigde eksplicitno ne pominje. U Ministarstvu prosvete uporno tvrde da jezik nije u njihovoj nadležnosti.
Naspram takvih gledanja na pitanja jezika u današnjim ministarstvima, treba podsetiti da se samo pre nekoliko godina drugačije razmišljalo o značaju uređenja jezičkog pitanja.
- U Ministarstvu kulture je novembra 2004. godine urađena radna verzija prednacrta Zakona o nacionalnom službenom jeziku i njegovom matičnom pismu, koji je predviđao osnivanje Republičkog zavoda za jezičku politiku, koji bi činili jezički stručnjaci i pravnici. Ono je trebalo sarađuje s naučno stručnim organizacijama radi negovanja srpskog jezika i pisma i vrši upravni nadzor u sprovođenju jezičke politike - kaže Jovo Vuksanović.
Predviđeno je bilo da prednacrt zakona bude dostavljen Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo, a potom i određenim ministarstvima. Danas, međutim, niko nema informacije šta se sa desilo s tom idejom. Godine 2006. premijer Vojislav Koštunica primio je predstavnike Odbora za standardizaciju jezika i predložio da se što pre organizuje sastanak Odbora sa ministrima za prosvetu, nauku, kulturu i dijasporu. Svako od pomenutih ministarstava pomoglo je te godine rad Odbora i izlazak nekih od ključnih jezičkih priručnika, ali je uskoro došlo do smene Vlade i na brigu o jeziku se zaboravilo.
Ministarstvo nauke je do sada jedino ministarstvo koje na polju jezika zaista nešto radilo. U njihovoj nedavno objavljenoj strategiji kao jedan od prioriteta izdvojena je „afirmacija nacionalnog identiteta”.
- To se prvenstveno odnosi na dovršenje kapitalnih projekata kao što su rečnik, atlas i pravopis, a pozive za projekte usmerene na nacionalne prioritete raspisaćemo početkom 2010. godine - kaže prof. dr Tibor Sabo.
Ipak, sastanak tri ministarstva između kojih je nesrećno rastrzana jezička politika je neminovan, slaže se Sabo. Trebalo bi oformiti posebno telo koje će voditi računa o nacionalnom jeziku i pismenosti, kaže on, ili razmotriti mogućnost da jedan čovek pri nekom od pomenutih ministarstava bude zadužen za koordinaciju na tom polju.
Da je koordinacija potrebna ne samo ministarstvima već i samim lingvistima, pokazuje nedavno osnivanje Saveta za srpski jezik Vukove zadužbine. S obzirom na to da već postoji Odbor za standardizaciju pri Institutu za srpski jezik SANU i s obzirom na to da je Matica srpska, tradicionalno za to zadužena i osnivač Odbora, Savet Vukove zadužbine će biti samo još jedno telo koji će se savetodavno baviti ključnim problemima srpskog jezika. Tako su s ciljem da se reše urgentna pitanja za septembar planirana čak tri jezička skupa: jedan u Matici srpskoj, koji je inicirao prof. dr Milan Šipka, zbog nesporazuma oko pravopisa; drugi je godišnja skupština Odbora za standardizaciju, a treći organizuje novoosnovani Savet za jezik. Da stvari budu još gore, mnogi ugledni lingvisti našli su se u po dva od ovih odbora.
Koliko se domen i funkcija tri navedena tela koja treba da brinu o jeziku međusobno preklapaju, pokazuje izjava Zorana Hamovića, savetnika ministra za kulturu koji o funkciji novoosnovanog Saveta za srpski jezik Vukove zadužbine kaže:
- Savet ima za cilj upravo da stvori svest o veličini i značaju problema i uključi u tu aktivnost sve institucije koje su nadležne za brigu o srpskom jeziku.
Upravo s obzirom na tako definisan cilj Saveta ima smisla pitati što drugo treba da radi Matica srpska i Odbor za standardizaciju jezika? A na pitanje čemu novi naučni skup kada su Matica srpska i Odbor za standardizaciju planirali za septembar svoje posebne skupove, a najracionalnije je bilo da to bude jedan skup, Hamović kaže:
- Debata koju planiramo biće prilika da započnemo kontinuirani rad na analizi i podršci razvoju jezičke kulture i stvaranja ambijenta u kome se jasno usklađuju nadležnosti i zadaci pojedinaca i ustanova. Ne treba ispustiti iz vida i zalaganje Saveta za stvaranje sistema pravila i zakona koji bi svim prethodno navedenim aktivnostima obezbedile pravnu čvrstinu.
Ne čudi što niko ne brine o jeziku
- Niko neće postaviti problem ulaska srpskog jezika u Evropsku uniju koja insistira na kulturnom bogatstvu i priznaje 23 jezika 27 članica. Grčka je srušila i barijere po pitanju alfabeta, a Bugarska je uvela u EU ćirilicu. A to što nemamo jezičku politiku ni najmanje me ne čudi jer je bila inostrana studentkinja da radi naučni rad na temu „Nacionalni interesi u Srbiji”, i za takvu temu nije našla nijedan zvaničan dokument - kaže dr Tatjana Miščević sa Fakulteta političkih nauka.
