Izvor: Politika, 06.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jesmo li ljudi, ili skotovi?
Biljana Srbljanović: "Barbelo, o psima i deci", reditelj Dejan Mijač, Jugoslovensko dramsko pozorište
Barbelo je za Biljanu Srbljanović, pre svega, materica sveta: "Barbelo je ono odakle dolazimo, i gde bi mnogi da se vrate i sakriju". Ali, kada napustiš polumračnu pećinu – matericu, i ugledaš otvoreni svet, u njemu nema gde glavu da skloniš, nema kome ruku da pružiš. Hladno, pusto bratac, hladno, sivo, kaže pesnik.
Reditelj Dejan Mijač i scenograf Juraj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Fabri su istisnuli prirodu, eksterijer iz drame Biljane Srbljanović. Nema parkova, nema klupa i zidića, nema groblja. Gde oko baciš, svuda su groblja naših milih i dragih, nevoljenih i neožaljenih! Dugi sivi tunel pregrađen kovčegom i, na kraju tunela, u daljini, na izlasku iz sveta surovosti, sebičnosti i omraze, blaga svetlost, hajde da kažemo, nada.
Scenski prostor očišćen od svega ljudskog, gotovo i bez senki, kazuje i sugerira moć i dubinu pustoši, ojađenosti, samoće, ali je, istovremeno, težak, i zahtevan prema glumcu kome ostaje da se osloni na sebe, svoju moć zamišljanja i izražavanja. U ovoj objedinjujućoj metafori, bez slikovitosti, u polusvetlu i na poludistanci, odvija se drama odsustva ljubavi kao prvorazredne dimenzije ljudskog načina prisustva u svetu. To je to, to pa to, rekao bi pesnik Momčilo Nastasijević, na koga me je Biljanino zazivanje ljubavi i majki podsetilo.
"Barbelo..." drama u osamnaest slika, pisana sažetim, emocijama nabijenim dijalogom, proširenim tek sa nekim monologom, za Lutalicu Nebojše Glogovca, na primer. Ove slike reditelj Dejan Mijač gotovo da ne stepenuje, ne gradira, već ih niže, uveren da istorodnost i jednorodnost uvećavaju, snaže i podupiru prostor jednolične pustoši, sivila, odumrlosti prvorodnih ljudskih vrednosti i osećanja. Da li je moglo i drugačije, videćemo u inscenacijama koje će pratiti praizvedbu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Ni muzika Ane Đorđević ne uzima odviše prostora i vremena za sebe i, tek ponegde, akcentuje scene i prelaze. Umnožavanje scena iste ili slične emotivne boje i intenziteta kao da usporava predstavu i ugrožava dobro kontrolisanu dramatičnost koja bi, pregrejana, lako skliznula u melodramatičnost.
"Barbelo..." je najradikalniji komad Biljane Srbljanović. Ako je prethodne komade pisala kritičkim umom, ovu dramu piše dušom i srcem, nudeći, bez rezerve, svoju iskrenost i zgranutost ljudskom zverolikošću i odumiranjem ljudskosti. Rizično, odvažno otvoren tekst, gotovo sav na vrhu jezika, bez zatajivanja, na vrhu noža se održava između žestokog cinizma i gađenja, i gotovo patetičnog, detinjastog zazivanja ljubavi. Svi smo sami, život nam prolazi u nevažnim stvarima, o važnima jedva da stignemo da mislimo. Zanemareni smo, i zanemarujemo druge. Ravnodušje, nikome ni do koga nije stalo. Ni deci do roditelja, ni roditeljima do dece. Ni ženama do muževa, ni muževima do žena. Ni očevima do sinova, ni sinovima do očeva. Ni majkama do sinova, ni sinovima do majki. A kada život protutnji, za sve je kasno. U grob nosimo rane, uvrede i omraze. Pa kakvi smo mi to ljudi, u kakvom to svetu živimo, zašto živimo!
Dramatična i melodramatična, metafizička i ordinarna pitanja koja Biljana Srbljanović postavlja bez zadrške, sa rizičnom emotivnom otvorenošću, patetično, ali, kao da ova gimnazijska patetika nalazi opravdanje u žestini osporavanja sveta urušene ljudskosti. Čovek, kako je to zvučalo gordo, nekad; čovek, kako to zvuči bedno, prazno, danas! Čovek koji se Biljani gadi, zapravo je skot. Savremeni svet je pun gada, i jedva da u takav svet vredi doći. Devičansku ljubav, toplinu i bliskost teško da ćeš u njemu naći.
Lutalica Nebojše Glogovca sa Žujkom najsvetlija je glumačka tačka u predstavi Biljane Srbljanović i Dejana Mijača. Ostali, u različitoj, nejednakoj meri, izvorno, srođeno, zastupaju, osvajaju likove koje tumače, u rasponu od plemenite dramatičnosti izgubljenih, potonulih duša koje vapiju za ugroženim životima nad kojima lebde i trepere, poput narečenog, začuđenog, pa ozarenog, i zapitanog, Lutalice Nebojše Glogovca, a zatim i Jelene Đokić kao Milene – do opštih emotivnih, melodramatičnih obrisa i izliva. Iako sa nešto anegdotizma, Jasmini Avramović polazi za rukom da ocrta lik majke, žene čije joneskovske frazetine idu čoveku na jetru, ali šta da se radi, ljude, majke osobito, moraš voleti i kada nisu idealni! Pa i dete, kada je alavo, brljivo, ravnodušno, kao Zoran Nikole Rakočevića. Osim dirljivosti, u Milici Ane Sofrenović, koja je i jedna vrsta Ofelije koja se vraća u život u kojem nije bila voljena, niti je dovoljno volela – bilo je i poze, i sladunjavosti. Retor, frazer, sušta praznina, Doktor Marka Baćovića. Čoveka od karijere, politike i biznisa, od uspeha, ali ne i srećnog čoveka, uzdržano, možda i i zatvoreno, suvo, tumači Nikola Đuričko. Usamljenog, slomljenog, omrazom zatrovanog policajca Dragana, sa snažnom izoštrenošću, igra Goran Šušljik. Sebični starac, samotnjak, Toni Laurenčić. Mirjana Karanović iz Kučkarke nije uspela da izvuče ono što je Nebojša Glogovac prepoznao, i individualizovao u Lutalici, ali se, osim izvesne opštosti, njenom ostvarenju nema šta zameriti.
Značajan komad, dobra predstava. Tekst čije mogućnosti i izgledi, čini mi se, ovom inscenacijom, nisu iscrpeni.
Muharem Pervić
[objavljeno: 06.12.2007.]
