Izvor: Blic, 09.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jeremija - muzej hleba
Jeremija - muzej hleba
Pećinci
Nadaleko čuveni Jeremija - srpski muzej hleba, koji obeležava deset godina postojanja, prava je destinacija za građane koji žele da dane vikenda provedu van grada, a da, istovremeno, sebi priušte kulturni sadržaj. Na ulasku, plaćate kao pojedinac ulaznicu po ceni jednog prosečnog magazina, a u ambijentu ostajete koliko želite, i koliko je potrebno da vas predusretljivi domaćini upoznaju sa zbirkama muzeja raspoređenim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << po duguljastom placu. Jeremija, njegova supruga i ćerka, diplomirani istoričar umetnosti, vodiči su na toj stazi - 'putu zemlje, hleba do neba'.
Radoznali šeret Jeremija je oduvek bio na svoju ruku. Napustio je likovnu akademiju, i ubrzo profesionalno uronio u slikarske vode. Od apstrakcije kretao se ka realizmu, a obično bude obrnuto. Život u gradu trajno je zamenio životom na selu, u Sremu, odakle su njegovi. Puno je putovao u zemlji i inostranstvu, beležio, saznavao, upoznavao ljude i sam ih spajao organizujući kolonije. Najpre je crtao hlebove i mlinove, a onda je osnovao jedinstven muzej (muzej hleba postoji još samu u Ulmu, u Nemačkoj) u kome i živi sa porodicom, i stvara, i istražuje, doživljavajući ga kao umetničko delo.
Jeremija je svojim rukama podigao staništa za zbirku oruđa za obradu zemlje, od neolitskih do onih iz prošlog veka, za predmete za preradu pšenice i kukuruza, kao i za one koji su služili u pripremi hleba. Tu su i rekonstruisano ognjište, autentična furuna, obredni hlebovi, likovna zbirka... a Jeremija upravo zida kružno saborište, gde će organizovati predavanja i razgovore. Razgovore o hlebu, etnologiji i umetnosti, o svemu onome što zanima goste koji dolaze iz svih zemalja, od Japana do SAD. Jeremijin dom, institucija par ekselans, i sam progovara o entuzijazmu, sposobnosti, ljubavi, istrajnosti i poštovanju.
Žrtva
(Ivan Ivanji, Poruka u boci, Stubovi kulture, 2005)
Ivanjijev junak se, od jedne do druge pripovetke, malo menja: on je starac, bogatog i bolnog životnog iskustva, sa kišovski patničkim odnosom prema prerano nastradalim (pogubljenim) roditeljima ('Vaskrs mog oca'), kome je nemo sećanje na koncentracioni logor isisalo snagu potrebnu 'da u priče uloži emocije' ('Putovanje', 'Slatko od višanja sa ukusom izdaje'). Čak i kada pripoveda o nekom drugom ('Doktor Rak', 'Gospodin Štapi iz Beča'), istinski protagonista ostaje narator, koji u svežim istorijskim događajima (od rata u Bosni do 11. septembra), prepoznaje iste mračne sile koje su zamutile holokaust ('Izgorele razglednice', 'Susret sa gospodinom Bronštajnom u Beču'). On je preživeli, čija mržnja prema nepokajanim dželatima pretvara pomirenje u groteskni igrokaz ('Priviđenje u Salcburgu', 'Prastari borci'), ostareli otac (vaspitač), koga su nepokolebljiva mišljenja, odbrambena maska za sopstvenu ranjivost, ogradila od dece (i mlade, lakomislene, nepoučene generacije), ponovo ga pretvarajući u pseto iza bodljikave žice ('Devojčica i pas', 'Paket iz Amerike'). Kada se konačno suočio sa blizinom svoje smrti, koja mu je kroz uspomene i snove stalno pretila ('Sanjati slonove', 'Gregorov šešir'), junak pokušava da prevaziđe (životnu) ulogu žrtve, objekta (bede, poniženja, usmrćivanja), traži 'pravu', pobedničku 'reč za kraj' ('Poruka u boci', 'Samoubistvo mog dede') i uviđa da je i sećanje vrsta tamnovanja ('Ostrvo na južnom moru', 'Prvi dani slobode').
Oskudna fikcija i potisnute emocije, poigravanje između autobiografskog i 'literarno otuđenog' iskustva, izgrađuju utisak da su Ivanjijeve pripovetke 'doslovno istinite povesti', ali i da je stvarnost čud(oviš)nija od ljudske mašte.
