Izvor: Blic, 06.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Jedan smo rod'
'Jedan smo rod'
Fotografije Milomira Kovačevića u Artgetu
Često se dešava da umetnik, pogotovo fotograf, slika ljude koji su mu bliski. Gotovo po pravilu tada nastaju vanredni portreti koje beleži istorija umetnosti. Ovakvo nadahnuće imao je i Milomir Kovačević, koji je nekada živeo u Sarajevu, a danas živi u Parizu, slikajući šahiste (svoje prijatelje/poznanike) u klubu gde i sam igra.
Onako kako smo šahiste navikli da vidimo, vidimo i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na Kovačevićevim fotografijama. Oni su zamišljeni, nepomični, a njihov izraz generalno je meditativan. U toj opštoj meditaciji osobenosti možemo tražiti samo ako se usredsredimo na osobe, to jest, njihove lične karakteristike. Veoma teško, čak i u fotografiji kao nadasve realističnoj umetnosti, ali kad se uspe rezultat je fascinantan!
Imajući, reklo bi se, upravo ovaj cilj, Kovačević još više sužava svoje polje delovanja, pa figure postavlja i u istu poziciju. Svi likovi sede za tablom i slikani su kao poprsja. Uostalom, kako bi se videlo da su šahisti da nema šahovske table!
Male su tu mogućnosti 'manipulacije' – to sigurno Kovačević zna kao iskusan fotograf s karijerom lepo započetom još u našoj bivšoj zemlji i nastavljenom samo on zna s kojom upornošću i doslednošću u tuđoj – i baš zato, reč je o zanimljivoj izložbi. Možda je ona nekome na prvu loptu i monotona – ne smeta – i šah je spolja gledano monoton. Tek kad se igrač na njega primi, oseća svu njegovu mudrost.
I Kovačević je mudar (pa i sam je šahista!), zato ovim fotografijama i ne iritira niti provocira, već nas smiruje, 'promudruje' i tera da mislimo: nisu slučajno fotografisani šahisti (njegovi prijatelji/poznanici) pripadnici čak 70 nacija (podatak iz kataloga). Šahisti su jedan rod, a svet ?
Veze
(Haruki Murakami, Igraj igraj igraj, Geopoetika, 2005)
Junak romana je 'najobičnije i najnormalnije ljudsko biće' koje je, pod pritiskom 'visokorazvijenog kapitalističkog društva', postalo otuđeno, prljavo i prazno. Užasnut spoznajom da je gubitnik, a da smrt može biti nagla i neumoljiva, on kreće u potragu za zdravim razumom, dubokim osećanjima i normalnim životom, nadajući se da će se u 'mračnom prostranstvu vasione' (trajno) povezati sa ljudima. Od tog trenutka, junakov svet se, sa jedne strane, proširuje virtuelnom stvarnošću potrošačkog društva (čiji je bog novac, a filozofija menadžment), a sa druge, 'realističkim snovima', strahovima koji su naselili njegovu duhovnu i emotivnu prazninu. Sa knjigom (kao viteškim oružjem) u džepu, on menja hotele (simbole privremenosti svih ljudskih veza, pa i čoveka samog) i suočava se sa bićima–sopstvenim projekcijama, od demona (bez tela) do lutaka (bez duše). Dok ga kratkotrajna poznanstva sa 'elitnim prostitutkama' koje misteriozno nestaju (ginu), pretvara u detektiva (iz mašte Dejvida Linča), druženje sa (čistom, nevinom) Juki preporađa njegov zaprljani um; 'savršeno šarmantni' superstar Gotanda, oličenje i rob novog doba, gurnuće ga u kafkijanski napornu kriminalističku peripetiju iz koje on izlazi kao 'slobodna', 'nepokvarena' ličnost. Put od 'paklenog' Saporoa, preko 'rajskih' Havaja do 'stvarnog' Tokija, jeste junakov lanac 'danteovskih' krugova osvajanja (ovozemaljske) mudrosti (sa mrtvom prostitutkom umesto Vergilija i nervoznom recepcionerkom u ulozi Beatriče) po kojoj je život besmislena, ali dragocena igra.
Murakamijev roman, smesa popularnih žanrova i pomirljive, ali plitke misaonosti, jeste razočaranje upravo zato što, na trenutke, mnogo obećava.
