Izvor: B92, 23.Feb.2008, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedan osvrt na Džoa Frejzera
Jedni dani se razlikuju od onih drugih dana, kada želiš da odeš odavde. Neki su dani najbolji kad čitaš Česlava Miloša i razmišljaš o katedralama. Drugi su dani dobri sa Tomasom Dilenom i ispod kruškovog drveta. Hemingveja bi uvek da čitaš. Ja danas biram Džoa Frejzera. Poezijom protiv mašina.
Valjarevića sam prvi put čitao u izdanju "Beopolisa". Mala, džepna knjižica mogla se nositi svuda tako da sam je svuda nosio i čitao. Nikad neću zaboraviti uvodnu reč >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << urednika o načinu na koji je objavljena. Bila je ljudski topla. Topla i duhovita. Čovek se dakle, može boriti. Kažem, nosio sam tu crnu knjižicu, "Džo Frejzer i 49 pesama", i gde god krenuo sa njom bilo mi je dobro.
Išao sam svuda, i u dosta situacija svog života citirao Džoa Frejzera, i nije mi bilo bitno da li bi Valjarević baš to hteo da kaže, baš u tom trenutku i da stavi tačku, i da li ko razume. To me je činilo srećnim. Evo kako je to izgledalo: kada bi me ostavljale devojke ja sam im govorio da sam izgužvan ∕ upotrebljen ∕ jednostavno bio sam∕ jedan par loših čarapa. Kada bi išao na pecanje rekao bih da je to upravo to, fantazija i pecanje, ,∕ lepo je kad je stvarno. Prilikom upoznavanja sa nekim setio bih se Valjarevićevog predstavljanja u pesmi Klinč: volim punjene paprike ∕ mislim da sam dripac. A kada mi se pevalo sećao bih se reči: zapevao bih al me mrzi ,∕ to mi je refren.
Tako sam oživljavao poeziju, i u doba kada niko živi nije razmišljao o modernoj Valjarevićevoj poeziji, činilo me je srećnim što sam znao da je čovek upravo mislio na to. Nije bila potrebna kritika na piščev trud, bila je potrebna praksa. Poezija u praksi. Upravo to. Valjarević je u svakom slučaju slučajni prolaznik. Ulice, šume, ulice, zgrade, bezbroj fotografija u boji i bezbroj situacija. Nije potrebno reći ni kontekst, godina devedesetih...
Nema tu velikih priča, i svaka je pesma jedna priča, fotografija, Džarmušovski, ili ponegde Menselovski.
Džo Frejzer je poetični dripac, ulični hodač, kako kaže Cane. Arheolog ulica i tamnog Beograda. Nije tu da nas uči, ovo ne valja, ovo valja, prođi bez okretanja, vidi kako živi ulična rasveta. Skribomani devedesetih koji su svojim pamfletima, krvlju i čašću, pozivali na nekakva narodna jedinstva (što i danas rade) ne mogu da prismrde Frejzeru, jer je na vrhu i usamljen ∕ ne žali zbog toga ∕ ne izmišlja patnju ∕ to ne postoji.
Ima jedna epska scena u Džarmušovom filmu "Dead Man". Kada Viljema Blejka (Johnny Depp) lovci na glave konačno sustignu, na pitanje jednog od lovaca, da li je on taj Viljem Blejk, Blejk ih hladnokrvo ubija i kaže: Zašto? Jeste čitali moju poeziju? Viljem Blejk po prvi put postaje svestan sebe. Tako i Frejzer postajući svestan sebe, svojim krošeom zadaje udarac dosadnoj, patetičnoj, tribunskoj, boljarskoj srpskoj književnosti sa kraja 20. veka.
Hodajući ulicama, radeći svakojake stvari, u bravarskim radionicama, ispijajući piva, Frejzer prolazi pored surove svakodnevnice običnog života, nalazeći smisao tamo gde ga niko živi ne bi našao. A tako nastaju Bog, ljubav i žene. I najvažnije, nastaje poezija u svom svojem svetlu, potpuno drugačijem od onoga na koga smo navikli.
Kao i u prozi i u poeziji, Srđan Valjarević prilazi angažovanosti sa opreznošću znalca. To jeste angažovana književnost ali i angažovana za sebe. Pesme govore o životu koji se događa u Beogradu, ovde, juče, pre par godina, ali i sada, očigledno uvek.
Frejzer je iskren i lud, gubi i dobija, čovek, na prvom mestu, Homo Poeticus sa gardom za sutra, nežni grubijan, usamljeni istraživač, hladnokrvni posmatrač. Frejzeru ne trebaju osmesi devojaka da bi bio srećan, mada mu nekad zatrebaju. Frejzeru ne trebaju drugari da bi ostao sam i ne treba mu potvrda da je dobar, jer stvarno je dobar. Frejzer postiže pogodak u poslednjem trenutku i ne raduje mu se preterano. To je to. Frejzeru ne treba reći kako si jer Frejzer upravo spava. Frejzeru ne trebaju tapšanja po leđima i gromoglasan aplauz, samo malo pite od bundeva. Frejzeru ne treba ni ova kritika.
