Izvor: Politika, 17.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedan čovek, jedan vek
Tek u 73. godini sam nešto malo naučio o pravoj strukturi prirode, u 80. sam još uvek morao da napredujem, kako bih u 90. prodro u tajnu stvari, kaže portugalski reditelj
EKSKLUZIVNI INTERVJU: MANOEL DE OLIVEIRA
Šta trenutno radi Manoel de Oliveira? Kako šta radi, pa sprema novi film – odgovoriće svako ko iole nešto zna o ovom legendarnom portugalskom reditelju. To ne bi bilo ništa čudno da ovaj majstor filmske režije nema punih sto godina i da nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svoju filmsku karijeru započeo još u doba nemog filma!
Pred kraj prošle godine, tačnije 11. decembra 2008. godine, filmska planeta obeležila je rediteljev rođendan. U razgovoru vođenom u Berlinu gde je njegov četrdeset i osmi film „Ekscentričnosti jedne plavuše” imao svetsku premijeru, a festival mu dodelio „Zlatnu kameru” za životno delo, de Oliveira (Porto, 1908) priznao je da je bio veoma ganut pažnjom, priređenom omažu i čestitkama koje su stizale sa raznih strana sveta.
– Drugi su slavili za mene. Ali, ja nisam odgovoran za moje godine. Nije to moja odluka da poživim ovoliko. To je neko čudo prirode odlučilo da mi dozvoli da živim ovako dugo – čitav jedan vek. Ne znam koliko će moj život još trajati, ali je srećom trajao dugo. Priznajem da ne žurim da ga napustim, kaže najstariji živi, a još veoma aktivan, filmski reditelj.
No, nije samo zbog ovoga Manoel de Oliveira unikatan. Istorija filma beleži mnoge slavne reditelje koji su snimali i radili i u svojim poznim godinama, od Čaplina, Vajdlera, Felinija, Hičkoka... Ono po čemu je još Oliveira poseban, jeste činjenica da su njegovi filmovi zadržali permanentan kvalitet. Čak i oni koji pripadaju autorovom takozvanom kasnom opusu. Setite se samo „Lepotice zauvek” ili „Porta moga detinjstva” ili „Magičnog ogledala”...
Pun vibracija, životnih rekapitulacija i životnih istina je i njegov poslednji film „Ekscentričnosti jedne plavuše”, koji je nastao prema kratkoj priči portugalskog pisca Ese de Kejroša, o jednom neobičnom putovanju tokom kojeg čovek, svojoj nepoznatoj saputnici, ispoveda čitav svoj ljubavni život.
Film „Ekscentričnosti jedne plavuše” većim delom je sniman u vozu. Zašto?
To nije moja ideja. Voz je već postojao u kratkoj Kejrošovoj priči. Voz je mesto susreta dva stranca, od kojih jedan ispoveda drugom svoju životnu priču, kako se to i inače čini u vozovima tokom dugih putovanja. To otvaranje duše potpunim strancima. Kejrošova priča je iz 19. veka, a ja sam odlučio da je smestim u 21. vek i umesto drugog muškog lika stavim ženu, smatrajući da će biti lepše i prijatnije. Jedino što nisam menjao jeste dijalog, on je kod Kejroša živ, realističan i moderan. Nisam smatrao da bi izmena reči bila dobra ideja, jer su one prikladne za izražavanje osećanja i ideja u filmu.
Ovo je prvi film koji ste radili prema prozi pisca realiste?
Jeste, i to je veoma zanimljivo iskustvo. Esa de Kejroš je bio portugalski konzul u Parizu, Zolin savremenik od koga je mogao da nauči mnogo toga o realizmu. On je Portugal upoznao sa realizmom.
Uvek ste stremili realizmu?
Jesam, u svim svojim filmovima, samo što sam imao teške periode, zato što je moja ideja o filmskom realizmu takva da smatram da film ne može da prikazuje prošlost bez da se vrati u to vreme, da ne možete snimati misli, baš kao što ne možete da filmujete ni snove.
Kako gledate na ovaj film u odnosu na one prethodne?
Uspomene. Naše uspomene su fundamentalne. Istorija je uspomena, prošlost je uspomena. Ako bi izgubili uspomene ne bi znali ko smo bili, zašto smo ovde i zbog čega smo ovde. Znamo da jesmo, ali ne znamo zašto smo ovde. Veoma poštujem istoriju.
U jednoj sceni u filmu je rečeno: „Ono što ne kažeš svojoj ženi, što ne kažeš prijateljima, kažeš strancu”. Da li je i snimanje filmova pričanje priča strancima?
Pričanje priče je veoma komplikovana stvar. Verujem da sve dolazi od reči, a pod rečima podrazumevam i filmske slike. Reči se koriste i kada neko važan umre. Na sahrani, dela te osobe se veličaju, budu glumljena, što nas vodi pozorištu. Čovek voli da se veže za ono što se dogodilo, to je način za očuvanje memorije. I to je instinktivno. Neki ljudi imaju urođenu sposobnost da se vežu za stvari, za slike, crteže, predstave... Verujem u intuiciju i u to da je ljudi poseduju. Taj impuls za vezivanje sa onim što se dogodilo mora biti nešto genetsko, stvoreno za očuvanje istorije. Ja ću ispričati priču osobi A, osoba A će to reći osobi B, osoba B ispričaće osobi C, i tako to ide sa generacije na generaciju. Zato postoji toliko veoma starih priča. Na kraju, pričanje priče je očuvanje uspomena na ono što se dogodilo i zato čovek ima talenta za to.
Da li je film moćna alatka za očuvanje uspomena?
Jeste, jer je film ogledalo života. Sve dolazi iz sećanja, a bez sećanja nema misli, nema ničega, nema života. Sve je bazirano na sećanju i sve od ovoga je samo način za pohranjivanje uspomena. Ali taj impuls mora biti koristan.
Jedan od Vaših junaka u filmu u jednom trenutku kaže „svo zlo na svetu dolazi od činjenice da nam je stalo do drugih”?
Pa mogli bi i o tome da razmislimo. Ali, misliti o tome ili bilo čemu drugom, ne znači da bi to bilo loše ili dobro razmišljanje. Jer, ceo svet i sveukupno postojanje je velika misterija. Misterija u smislu da čovek ne zna ništa. Sve je pitanje vere, imate li je ili nemate. Vera je esencijalna. Sve što se odnosi i na ostalo. Ne filozofiram i ne mislim o tome kada stvaram film, ali činjenica da imam misli o tome. U ovom filmu na videlo izlaze mnoge neprijatne tajne života.
„Ekscentričnosti jedne plavuše” je film u kojem nema muzike ?
Nema nikakve muzike osim u sceni kada jedan od junaka svira harfu. Filmovi uvek imaju muziku kao pratnju, ili je muzika tu da ih popunjava. U mom filmu nema muzike da zabavlja, da podržava sliku. Film je čist i veoma suzdržan.
Tokom čitave karijere uspevali ste da ostanete verni filmskoj umetnosti i filmu kao umetnosti enigme?
Godi ovo što kažete, ali stvari kod mene stoje ovako. Sve filmove nastale do moje 73. godine možete da posmatrate i sa izvesnom dozom sumnje. Tek u 73. godini sam nešto malo naučio o pravoj strukturi prirode, životinja, biljaka, drveća, ptica, riba, insekata. Kao posledicu toga, u 80. sam još uvek morao da napredujem, kako bih u 90. godini prodro u tajnu stvari. U stotoj ću sigurno dostići divotu scene. Kada napunim 110 godina, sve što uradim, bilo da je to tačka ili linija, biće živo.
Vaš radni elan je neuništiv, snimate bar jednom godišnje, a čuje se da već pripremate novi film?
Pripremam film „O Estranho Caso de Angelica” i mislim da ću stići da ga završim do festivala u Veneciji. Pitate me za radni elan, a ja vam kažem – da stalno ne snimam ja bih umro.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 18/04/2009]
