Izvor: Politika, 14.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Javio se Juićiro...
Stigla iz Japana, seli se iz Drezdena u Lajpcig, ali iz Beograda je nikad nisu zvali
Čudesna sila igre davno je u svet veliki povukla i mladu Tatjanu Paunović. Još kao đak beogradske baletske škole "Lujo Davičo" zaputila se u Monte Karlo, kod čuvenog pedagoga Marike Besobrasove, provela tamo pet godina i prva je iz naše zemlje koja je stekla diplomu Akademije klasične igre princeze Grejs.
Nakon toga usledilo je sedam uspešnih sezona u Drezdenskom baletu. I >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << valjda je dosta bilo... Na jesen se seli u Lajpcig, u trupu u kojoj je čeka mesto primabalerine. Ispričala nam je to ovde u svom rodnom gradu u koji je stigla... preko Japana. A i tamo gde izlazi sunce nju je, takođe, odvela igra.
Tatjani Paunović javio se kolega i poznanik iz Nemačke Juićiro Jokozeki, Japanac, koji se iz Evrope vratio kući. Slobodnjak koji igra svuda po Japanu dobio je ponudu da učestvuje na koncertu povodom proslave jedne baletske škole. Za odabrani program bila mu je potrebna odgovarajuća partnerka i Juićiro se setio Beograđanke iz Drezdena. Igrali su "Adama i Evu". I to prvi put.
– Dotad nikad nismo bili partneri, tek poznanici, čak iz dva grada. Juićiro je igrao u Lajpcigu u baletu u kojem ću ja uskoro raditi. U stvari, bio mu je potreban neko ko zna koreografiju pokojnog Uve Šolca, njegovog nekadašnjeg direktora trupe, čije smo neke balete igrali i mi u Drezdenu. Tako sam stigla do Japana. Tamo je zaista divno! A divno je i obećanje da će me ponovo zvati u goste – radosno kaže Tanja Paunović.
Ona priznaje da se ne oprašta baš laka srca od Drezdena gde je igrala glavne role u baletima: "Žizela", "Don Kihot" (Kitri), "Uzaludna predostrožnost", "Paganini", u čuvenom "Steptekstu" Vilijema Forsajta... Bilo je tu i klasičnih i modernih igračkih kreacija. Sa takvim umetničkim bagažom seli se u Lajpcig.
– Selidbe nisu laka stvar. U Drezdenu ostavljam toliko ljudi sa kojima sam radila. Doduše, nema tamo više direktora Vladimira Derevjanka sa kojim sam dosta igrala. On sada sa porodicom živi u Rimu, ali je obećao da će me zvati da povremeno igramo zajedno. Takav poziv uvek će me obradovati. Što se Lajpciga tiče, i tamo je došao novi direktor, Kanađanin Pol Čalmer. On je bio balet-majstor u trupi u mojoj prvoj sezoni na drezdenskoj sceni. Posle je gledao na kasetama ono što sam u međuvremenu radila i stigla mi je ponuda: "Potrebni su mi prvi igrači. Ako hoćeš, vrata su ti otvorena!"
– Dakle, nikakve audicije i... dali su mi dva-tri meseca za razmišljanje. I, ja sam prelomila!
Tanja Paunović je razmišljala o prelasku u neki drugi grad ili zemlju još pre nekoliko godina, pošto je za nju igra i mogućnost da se ovaj naš svet jedini bolje upozna. Premda njega upoznajete i preko ljudi sa kojima radite. Baletske trupe na Zapadu danas su kao i njihovi veliki fudbalski timovi, sa gomilom stranaca. Kao i u Drezdenu, i u Lajpcigu Tatjanu očekuje jedan internacionalni igrački sastav. Tu su i Francuzi, Italijani, obavezni Rusi, Japanci... Nemaca je nešto više nego u Drezdenu, ali i u Lajpcigu oni su "manjina" u trupi u kojoj je, recimo i to, još jedna Beograđanka – Maja Veljković. Tanja i Maja su vršnjakinje i poznaju se još iz detinjstva iz školskih sala i hodnika u "Luju Daviču".
Vredan umetnik i veliki profesionalac, Tatjana Paunović nam, ipak, otkriva izvestan zamor od žestokog drezdenskog ritma:
– Željna sam opuštanja. Da se igra manje, a bolje. U Drezdenu se previše radilo i previše igralo. Predstava za predstavom. Barem dva-tri puta mesečno igrala sam i po dve dnevno. U Beogradu takvu dinamiku i tolike sate u sali teško je i zamisliti. Lajpcig je već nešto drugo. Kao grad, življi je od Drezdena, ali ja očekujem da će njegov Balet za mene biti laki predah. Osim toga, sa ovom trupom će se više putovati, tim pre što će uskoro renovirati gledalište. Ne znači to da će teatar zatvoriti kapije. Scena im je toliko velika da će je malo skratiti za igrače i na njoj postaviti sedišta za nekoliko stotina gledalaca.
Upitali smo je kakva je njena slika o Beogradskom baletu i čuli:
– Pošteno da vam kažem ja tu sliku i nemam. Ovde sam uglavnom leti kada Narodno pozorište i ne radi. Znam ponešto što čujem od prijatelja i iz štampe. Ali, to je premalo.
Pomenula je turneje i pozive, međutim Beograda u toj priči nema:
– Nas koji u svetu imamo jedan pristojan repertoar i karijeru obično ne zovu da se predstavimo pred našom publikom. Jednostavno, mi smo se već i navikli na to.
M. Šehović
[objavljeno: 14.08.2006.]
