Izvor: Blic, 09.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jadikovke na šalteru
Jadikovke na šalteru
Odavno sam primetio sklonost naših ljudi da se žale svugde i na svakom mestu - u tramvaju, na ulici, kod prodavačice u supermarketu. Jedino još nisam čuo da se neko žali u liftu. Očigledno im je vožnja prekratka za njihovu dugu tužnu priču.
A nekako mi je najapsurdnije kad se naši ljudi žale na šalteru u banci. A ta pojava je sve rasprostranjenija. Slušam ozbiljne ljude, izvadili ruke iz džepova, kao da su pred komandirom čete, i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << objašnjavaju što vade pare. Uzgred budi rečeno - svoje. Te ćerka se udaje pa rešila da materijal za venčanicu kupuje u Istanbulu, zašto mora da potegne baš u Istanbul, zar ne može da kupi isti takav materijal tu iza ćoška, oni materijali na Bosforu mnogo šljašte, a moja kćer neka tvrdoglava, a bar da joj je budući nekakav, nego nikakav, još, naravno, nema ni prebijene pare za venčanicu, pa eto, mora tata da vadi pare, a, po svemu sudeći, moraće još da vadi, pašće im još neka glupost na pamet.
Na šalteru neka duševna žena, s jedne strane sluša, a s druge usredsredila se da nešto ne pogreši, smeška se i mršti u isto vreme, klima glavom, a otac sa tužnom pričom nema kome drugom da se žali. Red se odužio. Posao je na šalteru završen, ali ne i očeva priča, nudi mu žena da potpiše nalog, on još nešto dodaje, naredni komitent cupka, da li sa svojim poslom na umu ili sa još jednom pričom, videću, ja sam tek treći, i samo se usredsređujem da ja ne počnem sa svojom tužnom pričom. Imam je, ne da je nemam, ali vidim da to baš nije mesto za ispovedanje. Imam ja svoju kolumnu, pa ću svoju žalopojku podeliti sa svojim čitaocima. Stvarno, nema smisla, indiskretni i što se ispovedaju pred šalterima, ali, jadni, valjda nemaju pred kim drugim, čujem sebe kako sa žalim na šalteru...
