Izvor: Blic, 11.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jadi starog Festmena
Jadi starog Festmena
U čemu je nevolja sa Festom?
U tome što više nema velikih filmova? U tome što mu program sve više liči na program Festivala autorskog filma? U tome što je Sava centar jednostavno preterano velika prostorija za bioskop? U tome što više niko ne ide u bioskop ni preko godine?
U svemu tome pomalo?
Fest je uvek bio revija filmova. Ništa više, ali i ništa manje od toga. Na Fest se dolazilo da bi se gledalo filmove i da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bi se tražilo partnera – za razgovor o filmu ili za večeru posle projekcije. I ako se nekom posreći...
Jednom to beše Festival festivala. To je značilo da vas neko maltretira filmovima Čingiza Abuladzea koji su bili nepojamno glupavi i neoprostivo amaterski, ali su pobeđivali po raznim festivalima A-predikacije, pa su ih zbog toga vrteli na Festu. Nema više, srećom, ni iranskih, uvek istih filmova o malim stvarima, koji su zaobilaženjem velikih tema – a tamo ima jedna velika tema, čak je i Džordž Buš shvatio nešto o tome – vređali inteligenciju normalnih građana, u šta filmski kritičari svakako ne spadaju. Azijska je kinematografija odavno inkorporirana u evropsku kulturu, pa su i njihovi filmovi bar tradicionalno dobro skrojeni. Hoću reći: Fest je svoj smisao davno izgubio, a nema načina da pronađe neki novi. I, što je važnije, nema ni potrebe. Neka to i dalje bude lokalna smotra svakojakih, s koca i konopca sabranih, filmova. U ovom velikom gradu ima ljudi koji su spremni da daju svoj novac i za takve. Evo, recimo moj slučaj...
Samo jedna stvar mora da se vrati: od pola devet uveče mora biti velikih američkih hitova. Samo tako će se devojke ozbiljno našminkati i samo tako će momci staviti dovoljno kolonjske vode. A Fest i nije ništa drugo do fashion week širokog građanstva.
I ja nemam problem s tim.
Put pod noge, Džek
'Rej' reditelja Tejlora Hekforda
Naslov ovog kritičkog prikaza pozajmio sam iz jedne od najčuvenijih pesama velikog muzičara Reja Čarlsa (u izvorniku: Hit the Road, Jack), kako bih nagovestio prirodu i osobenost filma američkog reditelja Tejlora Hekforda 'Rej' (godina proizvodnje 2004, trajanje l52 min.). Reč je o delu iz žanra muzičke biografije, s obiljem antologijskih pesama poput 'Džordžija u mom srcu', 'Šta bih rekao', 'Skini okove s mog srca'... Ima ih ukupno petnaestak u punoj dužini i, naravno, u izvođenju samog Reja Čarlsa, jer ko bi mogao nešto slično da ponovi, a da to ne zazvuči kao tužan pastiš. Ali to je tek polovina priče. Druga, još presudnija je snaga i ubedljivost tumačenja naslovnog lika, senzacionalne nove zvezde na glumačkom nebu, Džejmi Foksa, (za ovu ulogu nedavno je nagrađen Oskarom).
Dok ga gledamo kao muzičkog genija zaboravljamo da je Rej Čarls umro prošlog leta. Kad sam prvi put čuo da se priprema ovaj film, ophrvale su me najmračnije sumnje. U muzičkom smislu Rej Čarls je prešao dugu putanju od gospela, ritma i bluza, do soula, džeza i poznatih balada drugih izvođača (kao što je veličanstvena verzija 'Elinor Rigbi'), utiskujući im neponovljiv izvođački stil. Ali, na drugoj, mračnijoj strani, oslepeo je u sedmoj godini, rano se predao drogi i prolazio kroz duga razdoblja krize, imao mnogo žena (malo zvaničnih) i dece. U važnom trenutku karijere napustio je uglednu muzičku kuću Atlantik i prešao u Ej-Bi-Si. Imao je nevolja zbog boje kože. Sve je to obuhvaćeno ovim filmom koji je Tejlor Hekford, posle godina zastoja i neuspeha, ostvario sa zavidnim umećem i predanošću. Rejovo detinjstvo sudbinski je obeleženo gubitkom vida, dve godine pošto mu se naočigled mladi brat udavio u loncu vode. Ovaj traumatičan prizor Hekford nekoliko puta vraća u sećanje svog junaka, dok će se životna priča zaustaviti sa l966. godinom, kad Rej zauvek ostavlja drogu. To baš ne odgovara poznatim činjenicama, ali nije ni jednako izneveravanju. I potom, zaključna sekvenca koja uvodi u 1979. i kongres Alabame, kad se Čarlsu upućuje izvinjenje zbog istorijskih nepravdi a njegova balada 'Džordžija u mom srcu' proglašava zvaničnom himnom ove države. Poslednje četiri decenije Rejovog života su preskočene, jer je njegova ključna muzička karijera već okončana.
