Izvor: Politika, 24.Sep.2011, 23:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ja sam pravi mačak u čizmama

59. SAN SEBASTIJAN

San Sebastijan –„Veseli galeb iz Malage“, kako od milja Španci često nazivaju svoju diku i ponos, seks-simbol osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka – glumca Antonia Banderasa, postao je pravi „Mačak u čizmama“! I to ne samo u figurativnom smislu.

U godini kada se pred svetskom publikom, a posle dve decenije pauze, ponovo pojavio u filmu svog „filmskog oca“ Pedra Almodovara – „Koža u kojoj živim“, sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kojim je radio u filmovima „Lavirint strasti“, „Matador“, „Zakon želje“, „Žene na ivici nervnog sloma“ i „Veži me“, Banderas promoviše i dugometražni animirani film „Mačak u čizmama“, koji će se pred srpskom publikom, zahvaljujući kući Taramaunt, naći samo dva dana posle svetske premijere – 27. novembra u Sava centru.

Banderas koji je Holivud osvojio sa „Kraljevima mamba“, „Evitom“, „Maskom Zoroa“, „Atentatorima“, nezavisni američki film sa „Desperadom“, i sopstvenu karijeru unapredio režijom i produkcijom filmova „Ludilo u Alabami“ i „Letnja kiša“, sada je pozajmio glas glavnom junaku 3 D crtanog filma, čija je španska verzija svečano bila predstavljena sinoć u San Sebastijanu.

Ekskluzivan razgovor za „Politiku“, vođen je u čuvenom hotelu „Marija Kristina“, tik pred Banderasov put za Moskvu gde će predstaviti film i sresti se sa glumcima koji će ga sinhronizovati na ruski jezik. Delove razgovora o „Mačku u čizmama“ ponudićemo čitaocima pred beogradsku premijeru. U današnjem broju pred vama je priča o ponovnom susretu sa Pedrom Almodovarom koji donosi vrtoglavicu, o filmskim „hamburgerima“ i „delikatesima“ i privatnom životu u kojem nema predaje...

Šta Vam je donela ponovna saradnja sa Almodovarom?

Osećaj prepoznavanja čuda i eksperimenta, prekoračenja granica, povratak tog osećaja vrtoglavice, osećaja strepnje pa i straha kada se radi sa Almodovarom, jer moja osećanja prema njemu su gotovo religiozna. Almodovar je veoma zahtevan, veoma precizan i to ne samo sa glumcima već i sa svima sa kojima radi i sa svim elementima na snimanju. On u svakom trenutku kontroliše boje, svetlo, svaki detalj scenografije, kostima...

Ponovno glumačko rađanje?

Hm, vidite – mi nikada za sve ove dve decenije nismo izgubili lični kontakt. Ono što je u mom radu bez Almodovara bilo drugačije jeste period proba. Ponovni rad sa Almodovarom znači dva meseca intenzivnih proba pre početka snimanja. To u radu sa drugim rediteljima nikada nisam imao. Čak ni u pozorištu! Pa probe za najzahtevnije predstave na Brodveju ne traju duže od mesec i po dana! Ali, Almodovar je –Almodovar. On ne proba sa glumcima, on ih vaspitava i postepeno potpuno uvlači u svoj univerzum.

Da li se Almodovar promenio i u čemu?

Mislim da su sadržaji njegova dva poslednja filma kompleksniji i ozbiljniji, a rediteljski postupak minimalističkiji i određeniji. Međutim, ima još nešto – moj prijatelj ima sada šezdeset godina, a još uvek ne odustaje da u svojim filmovima dokazuje da tri plus jedan nije četiri i nastavlja da ide svojim jedinstvenim pravcem, a da nikada pri tom ne podilazi publici. Naprotiv, on je i dalje vodi sa sobom dok je ne slomi.

A Vi, da li ste se Vi promenili?

Vidite, sigurno je da sam mnogo naučio od američke kinematografije. Sigurno je da mi je ona mnogo dala, bilo je uspona i padova, ali se od toga živelo. Sve je tamo dobro organizovano, precizno, dobro vas hrane, ali „hamburgerom”. Ponovni rad sa Almodovarom znači povratak sofisticiranoj hrani, delikatesu, koji dobijete kroz borbu savladavanja narativnog procesa.

Ali, Vi se stalno vraćate „hamburgeru”? Pozajmili ste glumački glas glavnom junaku animiranog filma „Mačak u čizmama”?

Svaki je posao dobar ako ga pošteno i vredno radiš. Lik u filmu „Mačak u čizmama” posebno volim, on je za mene važan iz sasvim određenog razloga. Ja sam u Ameriku otišao a da nisam znao jezik, a sada su mi ponudili da pozajmim glas filmskom junaku, što je neverovatno! I ne samo to, ovu ulogu sam snimio i na španskom i na italijanskom jeziku! Uz to, mogu idecu i ljude da nateram na smeh, da ih učinim srećnim i da učestvujem u projektu koji je, videli ste, zaista dobar.

Šta ste prvo naučili u Americi, Holivudu?

Ispričaću vam čemu me je naučio Endi Marom, jedan od najznačajnijih glumačkih agenata, papa među agentima, koji je, nažalost, preminuo prošle godine. Kada sam ga upoznao odmah mi je rekao: „Dečko, znaš li ti koja je najvažnija reč u filmskom biznisu Holivuda?”. Zbunio me je, odgovoriosam da ne znam, a on je, probijajući me pogledom, nastavio: „Najvažnija reč u Holivudu je „ne” i ti od danas moraš da naučiš da kažeš „ne!”. I tako sam naučio da kažem– ne, ponudama koje mi se nisu sviđale. Ali, naravno da je Endi bio zadovoljan kada sam rekao– da, legendi Vudiju Alenu, Stivenu Soderbergu. Kada sam mu rekao za novi Almodovarov film, srećno je uzviknuo: „Da ! Idi, vrati se svom ocu i igraj!”.

Nije Vam kao Špancu u Holivudu odmah „cvetalo cveće”?

Nije. Sećam se kada sam početkom devedesetih snimao „Kraljeve mamba”, jedan sjajni kubanski glumac mi je rekao: „Ako planiraš da ostaneš ovde, onda se pomiri sa tim da ćeš uvek biti „loš momak”, jer su to uloge koje su namenjene crncima i onima koji govore španski”. Međutim, kroz ovih dvadeset godina koliko sam tamo, video sam kako se stvari menjaju i danas je zaista mnogo bolje. Hispano i Afroamerikanci dobijaju sve veće i važnije uloge i tumače različite likove koji nisu tipizovani. Promenila se i klima u društvu, među senatorima ima Hispano i Afroamerikanaca, predsednik države je Afroamerikanac. Stvari zaista idu nabolje i to zahvaljujući mladim, obrazovanim ljudima koji sa sobom nose intelektualnu moć i snagu za promene. I kroz Holivud se takve stvari reflektuju.

Jeste li prestali sa rediteljskom karijerom ili samo pravite pauzu?

Ne, nisam prestao! Kao glumac mogu da radim svašta, da se igram sa „Mačkom u čizmama”, da kroz iscrpljenje uživam sa Almodovarom. Jer, glumac je interpretator. Ali, kao reditelj sam veoma osetljiv na svoj rad. Snimio sam dva veoma lična filma, onako kako sam smatrao da treba da ih snimim i nadam se da ću treći početi da radim u septembru 2012. godine. Nikada ne bih radio film zato što to neko od mene traži, zato što neki studio to od mene zahteva, jer je za mene režija suviše lična stvar i mogu da režiram samo onda kada osetim potrebu da nešto kažem i kada imam šta da kažem. Ipak, ukoliko me i vidite da sam pristao da režiram po nečijem zahtevu znajte da su u pitanju ogromne, ogromne pare. Ha, ha!

Prošli ste težak period u poslednje tri godine, kako se to odrazilo na Vas?

Pitajte to otvoreno, jer ni Melani (Grifit prim.aut.) ni ja ništa ne krijemo. Da, imali smo problem i rešili smo ga. Strpljivo, uporno, uz veliku podršku cele porodice i uz mnogo ljubavi. Melani je žena koju ja volim i sasvim je prirodno to što sam bio uz nju u njenim teškim trenucima, što nisam okrenuo glavu od nje. Po prirodi sam optimista, a i karakter mi je takav da se nikada ne predajem. Nema predaje. Melani se nije lečila od zavisnosti od alkohola, to su tabloidi izmislili. Melani se lečila od zavisnosti od pilula za opuštanje koje su u Americi, ne samo u slobodnoj prodaji već se redovno reklamiraju na malim ekranima. Znate onaj spot kada cela porodica leti poput leptirića! Tako nešto je u Španiji zabranjeno, ali je nažalost deo američke svakodnevice i načina života. Pobedili smo i to je najvažnije. Melani je i dalje divna žena i divna glumica koja može još mnogo da pruži.

Dubravka Lakić

objavljeno: 25.09.2011.

Nastavak na Politika...