Izvor: B92, 06.Feb.2008, 19:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
JUNO
Film koji za razliku od američke spoljnje politike priznaje da ni oni nisu anđeli.
Pre nego što sam počeo da gledam film rekao sam svojim su-gledačima da očekujem da Juno bude nešto između Knocked Up i Superbad. Ali zlatna sredina ne zasniva se samo na prostom miksu tema (trudnoća i tinejdžeri), već na tačno odmerenoj okrutnosti humora u ophođenju sa temom.
Juno je priča o šesnaestogodišnjakinji koja zatrudni sa drugom iz klupe, odluči da da dete >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << na usvajanje, porodi se i da dete na usvajanje. I ovo čak nije ni skraćeno izdanje sadržaja ovog filma. Akcenat je, naravno, na tome kako se to sve odigra.
Pored do sada pomenutih filmova, dodajmo i Little Miss Sunshine, Napoleon Dynamite, Wes Andersonove filmove o porodici, zatim prethodni film Jasona Reitmena- Thank You For Smoking i gotovo da možemo govoriti o novom talasu američke komedije koja bazično nastaje iz nezavisnog uma, ali uspeva da se dopadne širim narodnim masama i zaradi po pet-šest puta više para nego što je koštala. Rešavajući baš tu računicu Fox Searchlight (nezavisno krilo moćnog giganta) je uz par kompromisa sa Reitmanom napravio Juno, zatim u film ugurao Jennifer Garner i zaradio 4 nominacije za Oskara.
Sve što u filmu Juno ne valja na sreću nije posledica trulog dila sa Foxom. U odnosu na briljantno zamišljene (Knocked Up) i briljantno realizovane (Superbad) radove Judda Apatowa ovaj film manjka osobeno razvijenom radnjom koja bi ispratila njegove posve osobene likove. Najveći deo ovog filma uspešno je potrošen na dijaloško postavljanje likova i njihovu finu obradu, dok je sve što je preostalo zbirka škart kadrova koji pokrivaju osnovne fizičke radnje likova, poput hodanja, trčanja ili voženja kolima (plus hrana i piće). Tako da u konačnom skoru imate prosto sparene urnebesne likove i dosadnjikavo-banalno razvijenu radnju.
Juno, u interpretaciji božanstvene Ellen Page (hvala ti, C., što si mi slomila srce neproverenom informacijom da je slatko devojče slatka dajkušica), prvo iritira svojim isfoliranim dečkonjica (ili dečkonjeta?) stavom, da bi kako se film razvija, ona zapravo dala sjajan uvid u bezbrižno iskvarenu prirodu jedne šesnaestogodišnjakinje. Pored nje, njen momak Bleeker (Michael Cera praktično reprizira ulogu iz Superbad) deluje još detinjastije i skoro retardirano. Reitmanova namera očigledno je bila da našim uobičajenim predstavama o dečaku i devojčici zameni mesta kroz ovu atipično-tipičnu situaciju. Njihova ljubav počinje sekvencom koja više liči na plaćeni seks nego na tinejdž snošaj, ali se nastavlja sa toliko nežne uzdržanosti i stidljivosti da će nekima izgledati kao edukativni film hrišćanske desnice.
Kao neka vrsta antipoda ovom ljubavnom dvojcu dat je par koji usvaja decu i Junonini roditelji. Ni tu, naravno, ništa nije savršeno. Tokom čekanja na bebu usvajajući roditelji Mark i Vanessa se razilaze i tu Reitman probija samo srce jednog od klišea romantične komedije. Po njemu prava sreća leži u istinskom razumevanju. Junonin otac, Mac, tek u drugom braku pronalazi sreću, i iz snage tog odnosa treba iščitavati i pravdati pomalo neuznemireno reagovanje roditelja na Junoninu trudnoću. Šta god da se desi, bitno je da se držimo zajedno poručuje Reitman. Obzirom da je u prethodnom filmu relativizovao smisao agresivnog lova na duvanske veštice, ovo je hvale vredna" istina?
Ono što Juno još ima zajedničko sa pomenutim nu-american dream komedijama (da stvar formulišem rečnikom britanskih muzičkih magazina) jeste što su filmski autori mladi i unose reference sopstvene mladosti, pa tako u odnosu na već olinjali kliše magičnih šezdesetih, prosvetljujućih sedamdesetih, hedonističkih osamdesetih sada konzumiramo jedne natmurene devedesete. Ipak, muzika i dalje povezuje- Juno i Mark zbližavaju se upravo sviranjem pesme Doll Parts jedne od ikona dekade- Hole. Sličan pečat može se iščitati i iz geekolikosti njihovog zajedničkog interesovanja za prave horor autore. Reitmanovi detalji (ili njegove scenaristkinje Diablo Cody) zato neće biti samo poznati nekim tridesetogodišnjacima, već i neobično bliski.
Činjenica da je Akademija već prigrlila Juno (i, rekao bih, ima da ga časti Oskarom za scenario, jer O. za glavnu žensku mora da ode alchajmerizovanoj Julie Christie) govori o još jednoj stvari, a to je da od American Beauty na ovamo možemo govoriti o sve vidljivijim tragovima HBO-izacije američkog mejnstrima. To je prevelika tema za ovako malu recenziju i ovaj put samo želim da vam skrenem pažnju na to. Ali, posustalost američkog box officea i sve veća debilizacija blokbastera govori o tome da Amerika od sopstvenog ogledala više ne želi da sluša pesmice kako je najlepša na svetu.
Juno je odmeren i dovoljno zaslađen napad na samo jezgro američkog konzervativnog (sa tri velika K) društva. I taj napad je odrađen pružanjem ruke.
NAPOMENA: Naravno da u ovom tekstu ima spojlera!
