Izvor: Politika, 23.Jan.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Izviiskra Njegoševa” Milovanu Danojliću
Njegošev ponos se hranio mukom opstajanja u ubogoj, odasvud stešnjenoj zemlji, a njegova muka je nalazila razrešenje u učvršćivanju ličnog i kolektivnog samopoštovanja, rekao je Milovan Danojlić
Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, vladika Joanikije obelodanio je da je nagradu „Izviiskra Njegoševa” (prvobitni naziv „Gorskog vijenca”), koju dodeljuju Eparhija budimljansko-nikšićka i kompanija „Mona”, dobio Milovan Danojlić (1937), pesnik, pripovedač, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << esejista i prevodilac, za celokupni književni rad. Žiri je radio u sastavu: dr Jovan Delić (predsednik), dr Ivan Negrišorac, dr Ranko Popović, dr Dragan Hamović i Milutin Mićović. U umetničkom programu učestvovali su Biljana Đurović i Nebojša Kundačina. Nagrada je osnovana 2007. godine. Dodeljuje se bijenalno za najbolju objavljenu knjigu, sabrana ili izabrana dela nekog pisca kao i za ukupno životno delo objavljeno na srpskom jeziku. Dosadašnji dobitnici su: Miodrag Pavlović, Rajko Petrov Nogo i mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije Radović.
Milovan Danojlić, kaže se u obrazloženju žirija, visoko se ostvario u više književnih vrsta. Počeo je kao pesnik i nije prestajao pisati stihove, ali je čistu poeziju ispisivao i na stranicama proze, a pesničko iskustvo tačno i istančano izlagao u esejima i člancima. Jedinstvo stvaralačke ličnosti očituje se i kroz sve promene i probe tokom više od pola veka sudelovanja u srpskoj književnosti.
I po obimu svog književnog opusa, i po njegovoj žanrovskoj raznovrsnosti i razuđenosti, i po osećanju jezika, i po maternjoj melodiji, i po usmerenosti na svetsku književnost i njene vrhove, i po ukotvljenosti u svoju nacionalnu tradiciju, i po svojoj pesničkoj samosvesti i sposobnosti da razume i drugog i sebe, i po osećanju istorije, i po njenoj literarizaciji, i po visokoj meri književne kulture i odgovornosti, istakao je Jovan Delić, Milovan Danojlić pripada piscima koji čine čast srpskoj književnosti i čuvaju joj značaj i značenje u hudim vremenima. Milovan Danojlić je Evropljanin kakvog nemamo: znalac svetskih jezika, strastveni čitalac na stranim jezicima i prevodilac velike poezije na tim jezicima. Ali, to je Evropljanin koji je prema Evropi veoma kritičan i čije pripadništvo evropskom pesničkom bratstvu ni najmanje ne smeta njegovom nacionalnom utemeljenju, niti vernosti zavičaju. Pravi pesnik nikada nije sasvim na svome: iz zavičaja se beži u velegrad, iz prestonice u Evropu, iz Evrope u zavičaj. Danojlić je rano naslutio da je bežanija spasonosna i da je u središtu iskustva njegovog naroda: „Bežimo jer uvek iz nečeg nekuda bežati treba.”
Milovan Danojlić, naglašava Ivan Negrišorac, dobri je duh srpske književnosti i kulture. Istina, taj dobri duh ume da bude pomalo zločest, pa kao lucidno zakeralo često opaža i ističe baš ono što bismo sami o sebi hteli da prećutimo i zaboravimo. Svoju dragocenost ovaj dobri duh upravo potvrđuje tom svojom sposobnošću da bude i neprijatan kada to zatreba i da nam kaže ono što bismo hteli da potisnemo u takve dubine nesvesnog kako se to nikada ne bi ni javilo kao činjenica naše svesti. Danojlić je dobri duh jer se njegov kreativni, književni čin ispostavlja kao izraz takve slobode i odgovornosti koja se neće ustezati od najtežih i najmučnijih pitanja, onih pitanja oko kojih se ukorenjuje i razrasta, razgranava i oplođuje srpski narod i njegova kultura.
S početka minulog stoleća, podseća Dragan Hamović, Kroče zapisuje: „Umetnost, poezija, intuicija i neposredna ekspresija, to je momenat varvarstva i naivnosti koji se neprekidno vraća u životu duha: to je ne hronološko, nego idealno detinjstvo.” Tačka detinjstva, bazičnog otkrivanja stvari sveta – najtvrđe je uporište ukupne Danojlićeve književnosti.
U svojoj besedi, Milovan Danojlić je rekao da je Pustinjak sa Cetinja nosio, kako prokletstvo tako i ponos jedinke rođene grmenu malenome. On je znao da se iz teskobe i očajanja, pod pritiskom svetskog zla, čine samoubilačka premetanja preko glave… Njegov ponos se hranio mukom opstajanja u ubogoj, odasvud stešnjenoj zemlji, a njegova muka je nalazila razrešenje u učvršćivanju ličnog i kolektivnog samopoštovanja. Sve je znao i video, bilo mu je teže nego nama danas. Naš najveći pesnik je u svojoj cetinjskoj kovačnici razgoreo glavnju čije su se iskre razvejala po životnom prostoru njegovog roda. Jedna od tih iskri pala je na delo današnjeg nagrađenika, kome je ostalo da poveruje kako je ovu počast zaslužio. Ako ni zbog čega drugog ono zbog navike da u sebi, zajedno sa nevidljivim horom, ponavlja poziv na borbu neprestanu, i zbog svoje ubeđenosti da će onaj ko okleva i razgrađa – izgubiti obadva svijeta.
Nagrada će biti uručena 12. maja, u Nikšiću, na Danima Svetog Vasilija Ostroškog.
Z. Radisavljević
objavljeno: 24.01.2014.
