Izvor: Politika, 09.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Između poezije i filozofije
Dobra poezija je ona zahvaljujući kojoj možemo da zakasnimo i na vlastitu smrt
Eva Zonenberg, poljska pijanistkinja, pesnikinja, esejistkinja, prozaistkinja mlađe generacije, predavač na školama kreativnog pisanja, zbog svoje originalne poezije rado je pozivana na brojne pesničke festivale, prevođena i nagrađivana. A, s obzirom na svoje izuzetno muzičko, filozofsko i književno obrazovanje, poznavanje više jezika, zahvalan je sagovornik.
U Srbiji je tokom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poslednje decenije objavljivana u najpoznatijim književnim časopisima, dok je časopis „Treći trg” objavio izbor iz celokupne njene poezije pod naslovom „Imperija suze” u prevodu Biserke Rajčić. Nedavno je boravila u Beogradu.
Osnova Vaše poezije je ritam, muzička slika, muzička sintaksa. Time se razlikuješ od pesnika svoje generacije, ne samo u Poljskoj"
Događa mi se da pesmu, pre nego što je napišem, čujem u vidu muzičke fraze. Lirika je supstancijalni ekvivalent muzike. Prema tome, nemoguće je ne povezivati je s muzikom. Važni su ritmovi. Svako mesto, događaj, emocije imaju vlastiti ritam. Svaki čovek ima svoju muziku. Važno je umeće slušanja tih ritmova i te muzike. Hildegarda iz Bignena je govorila da je muzika jezik Boga. Stihovi su male partiture koje svaki čitalac interpretira na svoj način. Jednom sam sanjala da mojim pesmama-partiturama diriguje vetar! Možda se dubina stiha upravo temelji na muzici. Jer, kako je neko rekao, forma nije sve: ni najlepše pakovanje nije ništa ako je kutijica prazna. Da bi stih živeo, u njemu mora postojati ritam. Pesnik mora postati neko pisan stihom i ritmom. Mora postati vlastiti stih.
Pored poezije pišete eseje o piscima i umetnicima. U stihu. Što predstavlja veliku retkost"
Esej je za mene forma u kojoj se osećam potpuno slobodna. Stih nameće određenu shemu, konstrukciju i tačku dolaženja i odlaženja. U mom eseju vlada određena sloboda. Pišem cikluse eseja o muškarcima koji su me fascinirali i inspirisali. O Da Vinčiju, Koktou, Bekonu, Rembou, Mikelanđelu... Nedavno sam počela da radim na eseju o Vitgenštajnu. Zajedničko svim tim esejima je to da su svi ti umetnici bili homoseksualci.
U poslednje vreme pišete prozu. U kakvom je ona odnosu prema Vašoj poeziji?
Proza koju pišem za mene je zagonetka. To je nešto što je u meni bilo duboko sakriveno i pod uticajem nekog impulsa je oživelo na listu papira. Međutim, to nije tipična proza već pre neka vrsta monumentalne poeme o usamljenosti i našoj civilizaciji, o paradoksima postojanja i tajni ljubavi, o dramatičnosti života koji je zapravo lep. To je pokušaj pokazivanja drugačije vrste percepcije, izlaženja izvan utrtih shema mišljenja. Neka vrsta književnog, jezičkog i misaonog eksperimenta. Smatram da su svi pokušaji osavremenjivanja književnosti putem jezika varljivi, jer jezik stari. Budućnost, otkrivenje i novo u književnosti nije sadržano u jeziku već u promeni načina mišljenja. Smatram da se pred čovečanstvom nalaze mogućnosti zapanjujućih otkrića novih načina mišljenja.
Pored ritma, slika je karakteristika Vašeg stvaralaštva. Kojom teorijom slike se rukovodite, s obzirom na Vaše netipično obrazovanje?
Od detinjstva me fasciniraju sve oblasti umetnosti, slikarstvo, skulptura, ples, arhitektura, muzika, književnost... Osećam duboku potrebu za unifikacijom jezika ovih umetnosti i za stvaranjem totalne, a ne eklektičke umetnosti. Jer, umetnost je neka vrsta znaka i gesta duše koja pokušava da komunicira sa materijalnim svetom. Od izvesnog vremena tragam za zajedničkim tačkama vizuelne umetnosti i književnosti. Još uvek sam u fazi traganja za formom. Formom koja bi mi omogućila da izrazim neizrazivo. Forma prati predosećanje. Ako je predosećanje ubogo i forma je uboga. Ako je predosećanje istinito i forma je istinita. Ako je predosećanje savršeno i forma je savršena. Odnosno, istinitost osećanja je povezana s istinitošću poruke. Želim da svaki moj stih, svaka moja strofa, svaka reč budu magičan i neponovljiv predmet, stih-zaklinjalica koji bi ljudima donosili sreću... Veoma me je iznenadila Silvija Plat koja je napisala da je njena pesma mrtva. Ne slažem se s njom, smatram da je prava pesma, prava književnost živa: da je slika stiha telo, a metaforičnost dah duše.
Bili ste nekoliko puta u Srbiji, u Beogradu, a nedavno u Sloveniji, Sarajevu i Makedoniji, a pozvani ste i u Crnu Goru. Tokom tih boravaka i susreta pre svega ste upoznali svoje vršnjake. Čime se razlikuju od pisaca drugih zemalja Evrope? Šta mislite o iskustvu rata kroz koje su prošli?
Proživela sam svoj privatni rat i možda mi je zbog toga Balkan veoma blizak. Znam šta znači mešanje u intimu, mešanje u slobodu pojedinca. Paradoksalno je, ali to nasilje vodi tome da pojedinac počinje da traži druge puteve slobode. Umetnost postaje logos slobode, entelechia čovekovih mogućnosti. Stoga mi se čini da razumem i osećam ljude s Balkana. Svojevremeno sam u jednoj pesmi napisala: Tek kada shvatiš vlastitu tragediju, počinješ da bivaš ono što jesi. Možda su zbog toga ovdašnji ljudi pravi ljudi, ljudi od krvi i mesa, nasuprot ljudima Zapada koji mi se ponekad čine ljudima od silikona. Zbog toga ovdašnji umetnici, čini mi se, imaju veliku šansu da stvore veliku umetnost. Jer, pravoj je umetnosti potrebna dramatičnost egzistencije. Tragizam ljudske sudbine otvara nove prostore, prostore lepog, užasa i neponovljivosti.
Starija srpska poezija je dosta prevođena i poznata u Poljskoj. Kažete da je Vaš omiljeni pesnik Vasko Popa. Zbog čega?
Vasko Popa je genije mašte. U potpunosti realizuje pesničku formulu: maksimum lepog na minimalnom prostoru lista papira. Odnosno, da veliki pesnik uvek ume da stvori vlastiti neponovljivi svet. Jednom sam upitala Dejana Ilića kakva je poezija Vaska Pope? On mi je odgovorio da je na jednoj železničkoj stanici kupio njegovu zbirku pesama. Popina poezija ga je do te mere zanela da je izgubio tri voza zaredom. Dobra poezija je ona zahvaljujući kojoj možemo da zakasnimo i na vlastitu smrt.
Biserka Rajčić
-----------------------------------------------------------------------
Poetski senzibilitet srpske književnosti
– Smatram da je srpska književnost veoma zanimljiva. To je književnost dubine, velikog poetskog senzibiliteta. Smatram da se od srpskih pesnika može mnogo naučiti. Volim pesme Dubravke Đurić, Dejana Ilića, Vojislava Karanovića, umetnika moje generacije. Takođe sam pod velikim utiskom mlađih pesnika, poput Tamare Šuškić i Ane Seferović. Nedavno sam čitala knjigu Marije Knežević „Ekaterini”, a veoma zanimljivim mi se čini i Vule Žurić. Fascinira me delatnost Dejana Matića koji veoma mnogo radi za mladu srpsku književnost.
[objavljeno: 10/08/2008.]
