Izvor: Politika, 29.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Između kaldrme i asfalta
Knjiga o Beogradu istoričarke Dubravke Stojanović posvećena je beogradskim ulicama, kulturi stanovanja i umetnosti
I pre stotinak godina u Beogradu se gradilo i radilo, ali danas taj proces teče još žešće, brže i bolje, poruka je nedavno objavljene knjige „Kaldrma i asfalt” (izdavačUdruženjezadruštvenuistoriju iz Beograda)istoričarke dr Dubravke Stojanović. Problemi na koje su nailazili krajem 19. veka žitelji prestonice kao da su pisani u sadašnjem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vremenu: mnoge neuređene ulice, izgradnja kanalizacije, malo-malo pa izbori i međusobne opstrukcije gradskog i državnog nivoa vlasti.
Posebno poglavlje knjige Dubravke Stojanović posvećeno je beogradskim ulicama koje su uvek bile u lošem stanju. „Da bi se išlo džombastom turskom kaldrmom bila je potrebnaveoma jaka obuća i karakteri”, isticali su strani putopisci, navodi autorka. Najzanimljiviji je primer Požarevačke ulicečiji su se građani, 1907. godine požalili što se vadi tek postavljena kaldrma u njihovoj ulici. Opština je na to odgovorila da je kaldrma preneta u Nebojšinu ulicu kojoj je bila neophodna popravka, ali da se na zahtev građana opet može vratiti u Požarevačku ulicu!
– U arhivu Beograda pronašla sam protestno pismo stanara Požarevačke ulice, na koje gradska Uprava odgovara: „Da, ali ne valja i Nebojšina ulica, pa ste malo sreće imali vi, a onda Nebojšina.” To je jedan od mnogih paradigmatičnih primera koji ilustruju taj sistem funkcionisanja. Ta „dovijanja” bila su deo paralelnog sistema vrednosti i ponašanja u kome sve izgleda moguće. Tako se neprekidno reprodukuje jedan anarhični poredak koji, da bi „funkcionisao”, nužno proizvodi još veću anarhiju, jer je prinuđen da ruši pravila koja još nisu uspostavljena, ističe Dubravka Stojanović.
Stanovanje u Beogradu krajem 19. i početkom 20. veka bilo je izuzetno loše. U užem centru grada oko 61odsto stanova imalo je samo jednu sobu od 15 kvadrata, gde je živelo troje ljudi, a u Savamali živelo ih je i petoro. I to je uglavnom bilo građeno, kao što se i dalje može videti po Beogradu, po „vagon sistemu”. Zbog siromaštva je izgradnja počinjala u dubini dvorišta gde se napravi jedna soba, na koju se doda kuhinja, a sanitarne prostorije su zajedničke i to u centru dvorišta. Kada domaćin skupi novac, izgradi još jednu sobu i takoih ređa ka ulici.
Beograd je ružno izgledao, govorili su savremenici tog doba, početkom 20. veka, jer se nikada nije stizalo do ulice, gdesu stajale polusrušene tarabe. To je nešto što se i danas može videti na ulicama grada.
– Osim realnih problema sa siromaštvom, ono što me je porazilo u tim istraživanjima jeste to da je i kočen razvoj. Tako sam naišla na neobičnu priču o tome da je 1897. godine u Skupštini Kraljevine Srbije donet građevinski zakon za grad Beograd. Po tom zakonu građani koji bi podigli kuću na dva sprata imali su izvesne privilegije: smanjivao bi im se porez i neki uslovi života bi im pojevtinili. Na taj način se stimulisala izgradnja kuća na dva sprata. I ta mera je bila uspešna i sazidano je 500 kuća na dva sprata, ali je 12 godina kasnije bio donesen zakon koji je poništio sve pogodnosti – kaže Dubravka Stojanović. – To je pravi primer po kojem se vidi da je modernizacija svesno zaustavljana, i to uvek istom argumentacijom koja je egalitaristička, uvek u ime nacionalnog identiteta koji će se izgubiti ako iole krenemo napred, pa makar samo izgradili kuće na dva sprata.
Na mnogo primera pokazalo se da građanstvo pokušava da, imitirajući Evropu, vuče razvoj grada napred. U novinama iz tog vremena se može pročitati opodzemnom ratu između građanstva i elite oko paradigme tog razvoja. Jedan od odličnih primera za to je pozorišni život toga vremena: usvojivši zakon o Narodnom pozorištu Skupština je „izdiktirala” misiju tog pozorišta, zaključivši da mora da se gaji nacionalni repertoar sa naglaskom na istorijske drame, istorijske tragedije koje bi širile ideju o nacionalnom identitetu, razvijale nacionalnu i istorijsku svest.
– Pozorište je, pokazalo se, ostajalo prazno onih večeri kada su se u njemu igrale nacionalne istorijske drame. Čak i Antun Gustav Matoš u svojim izveštajima iz Beograda piše: „Narodno pozorište ove zime je bilo sala za treniranje praznih klupa i stolica.” Meni je to bilo zanimljivo jer, kasnije napisane, istorije srpskog pozorišta prikrivaju činjenicu da Beograđani nisu išli da gledaju istorijske drame. Oni su najviše išli da gledaju komade s pevanjem i pucanjem: operete i vodvilje. Bilo mi je interesantno da vidim taj napor elite da ukalupi građane i smesti ih po svaku cenu u istorijsku nacionalnu dramu, i njen neuspeh u tome. Bio je to sukob između zamišljene i stvarne nacije – zaključuje Dubravka Stojanović.
------------------------------------------------------------------
Kafana kao institucija
U životu Beograda kafane su imale veoma važan modernizacijski značaj, tvrdi Dubravka Stojanović i dodaje:
– To se uklapa u Habermasovo tumačenje kafana kao institucija civilnog društva u kojima se formulisala politička, socijalna i kulturna energija narastajućeg građanskog društva. Počevši od njihovih imena koja su najudaljenije krajeve sveta dovodila na beogradske ulice, od „Nju-Jorka”, preko „Malog Pariza” do „Sevastopolja” i „Kineskog cara”, do toga da su u kafanama Beograđani prvi put videli harfiste, mađioničare, bilijar ili šah.
Prvi beogradski bal održan je u kafani 1827. godine, upaljena je prva sijalica 1880, prvi strani violinista zasvirao je klasičnu muziku 1896, prvi film prikazanje 1896. i osnovana prva Opera 1908. godine.
Kafane su imale veoma važnu političku ulogu u našoj istoriji, jer su u njima nastajale političke partije, održavali se stranački kongresi i sastanci poslaničkih klubova. Tu su stizali izborni rezultati, tu su tokom izbornih noći pravljene priručne ambulante u kojima se moglo pomoći pripadnicima stranaka čije su glave stradale u uličnim odmeravanjima snaga. Kafane su imale i važnu socijalnu funkciju jer su one bile neka vrsta berze rada, pa, kome je bio potreban majstor određene specijalizacije, taj je odlazio u kafanu u kojoj su se od ranog jutra okupljali majstori bliskih struka čekajući poslodavce – naglašava Stojanovićeva.
I „socijalne potrebe” umetnika mogle su se tu zadovoljiti, pa je tako bila poznata praksa „pesme za dinar”, što je značilo da se u kafani mogla prodati upravo na licu mesta „sveže” napisana pesma! Kafane su imale i važnu privrednu funkciju, jer je u društvu slabog kapitala kafedžijski posao bio onaj u kome se najlakše i najbrže mogao okrenuti novac.
Dejan Spalović
[objavljeno: 30/06/2008]
