Izvor: Blic, 05.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Između dve smrti
Između dve smrti
Maksim Gorki, Aleksej Maksimovič Peškov, 'Na dnu' režija Paolo Mađeli, produkcija JDP
Predstava JDP 'Na dnu' premijerno je izvedena u trenutku kada se spoljašnji okvir, u koji se smešta ova priča sa dna društva, mora pomeriti na dno duše.
Pretpostavka je da reditelj Paolo Mađeli uočava da je teško izjednačiti ono o čemu je reč u drami M. Gorkog, sa (našim) okolnostima u kojima se ta priča izvodi. Ili je upravo obrnuti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stav razlog zašto je ovaj reditelj posegao za svojevrsnom estetizacijom (ma šta to značilo) predstave. Sumornu priču o još sumornijim okolnostima, o 'veselom' društvu sa dna, lopovima, prevarantima, bolesnicima, pijancima, kriminalcima, policajcima ... on definiše poetikom egzistencijalizma. Sve što se imalo desiti, već se, naime, odigralo i publika se uvodi u prostor između dve simbolički različite smrti. Najpre ovozemaljske, kada se umiranjem od bede spasava Ana, supruga Andreja Mitriča Kleščeva, i one poslednje, kada Glumac izvršava samoubistvo i kada, ne samo simbolički, umire umetnost.
Ono što je, međutim, nejasno jeste neka vrsta upornog rediteljskog podebljavanja i insistiranja na sukobljavanju značenja i označenog - najpre u igri glumaca. Teško je, na primer, iz Mađelijeve priče shvatiti kako je umrla Ana, predstavljena kao jedra žena puna života (koju je Gorki odredio suprotno, kao sušičavu i na samrti) i kako se to uopšte desilo, osim što tako piše u komadu. I zašto igra glumaca (i definisanje likova) nisu bili podešeni kao u slučaju igre Vojina Ćetkovića u ulozi Barona, junaka apokrifne egzistencije i prošlosti. Scena njegove ispovesti Satinu (Vojislav Brajović) zapravo je vrhunac i razlog postojanja ove predstave.
Teško je bio shvatljiv i scenski prostor koji je određen krajne nejasnim rešenjima: niz prolaza ispred koji su se nalazile nestabilne klupe, bukvalno su bili nepodesni za igru. Drugo, sasvim je moguće da su kostimi kojima je dominirala veselost i modna razbarušenost deo nekog šireg plana koji se, međutim, kao i razlog zbog kojeg je osnovni izraz ove predstave bio prenaglašen, za publiku ostao skriven.
Sve to bili su razlozi zbog kojih, iako ekpresivna, igra Nebojše Glogovca, Tamare Vučković, Bogdana Diklića, Nade Šargin, čak ni izvrsna igra Miodraga Radovanovića, nije postigla veći efekat.
|
