Izvor: Blic, 27.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izlazak sa predstave
Izlazak sa predstave
Jedina predstava sa koje se izlazilo tokom 40. Bitefa pre kraja bila je španska predstava 'Priča o Ronaldu, klovnu iz Mekdonaldsa' Rodriga Garsije. A to je nesumnjivo jedna od najpoznatijih predstava sa svetskih festivala, jedinstvena po svojoj žestini, nepoštednosti i originalnosti relativno mladog pisca koji uzbuđuje Evropu i svet već nekoliko sezona.
To je predstava o kojoj se na svim festivalima govori i pre nego što se odigra. Publika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koja je nešto načula sa drugih festivala upozorava da ne treba sesti u prvi red, jer izvođači bacaju gomile hrane na gledaoce. Dakle, predstava se očekuje sa nekom tihom mazohističkom jezom.
A onda kad krene predstava, što anarhistička žestina predstave, što jake reči, što visoki erotski naboj, izazove neke da odu sa predstave.
Razlog zašto pojedinci izlaze sigurno je individualan. Čak i način kako se izlazi je različit. Neki izlaze nekako krišom. Njima je pomalo neprijatno što napuštaju predstavu, ali oni zaista ne mogu da izdrže ili formu ili sadržaj. Neki gotovo sa rukama u džepovima demonstrativno izlaze, telefonirajući nama, budalama, koji ostaju, da oni, za razliku od nas, nisu budale da to smatraju predstavom.
Da se razumemo, publika je uvek u pravu. Ne sa stanovišta kulturne istorije, kad nisu razumeli da se rodilo nešto veliko za budućnost, već imaju u svom vremenu i na određenoj predstavi pravo na svoju reakciju i čak svoj gest.
Mislim da bi jedino od napuštanja predstave trebalo da se uzdrže pozorišni umetnici. Oni bar znaju da katkad nisu bili shvaćeni. Znaju koliko je rada i znanja bilo potrebno da se predstava stvori.
To pomislim kad vidim da neki glumac izlazi tokom predstave. A onda kažem sebi: 'Kad je u parteru, glumac i reditelj, koreograf i kostimograf, oni su gledaoci i imaju ista prava kao i ostali.' Pa ipak, kolege, lepše je da ne izlazite. Ko zna šta do kraju može da se desi!
Kad brod zaplovi Panonskim morem
'Poslednji pejzaž' Jozef Nađ, Nacionalni koreografski centar Orelan i Festival Avinjon, Francuska
'Poslednji pejzaž' Jozefa Nađa pripada krugu ostvarenja gotovo savršene forme. Pri tom za razliku od većine umetničkih projekata koji se uglavnom bave pomeranjem i potragom za novim formama, Nađova predstava pokušava da uspostavi kontakt sa publikom i na emotivnom planu. Izvođački perfekcionizam ovog umetnika ogleda se u savršenom spajanju i zaokruživanju niza takozvanih parabola; svaka vizuelna numera jasno je i bez zamagljivanja zaokružena celina upakovana u zvučnu kulisu perkusioniste Vladimira Tarasova.
Jedan od osnovnih elemenata ove predstave bili su, naime, Nađovi crteži na osvetljenom panou, koji najpre predstavljaju sam izgled prostora o kome je reč, ravnicu, jedan brod, i siluetu ptice. Oivičen muzičkom kulisom koja u jednom trenutku podseća na dečju igru, Nađ nastoji da tu, pred publikom, uživo izvrši spajanje realnosti, pejzaža o kome je reč i njegovog doživljaja. Da poklopi crtež valjda panonskog broda koji je, kako kaže legenda, nekada plovio panonskim morem, sa drugim crtežom čije nastajanje pratimo uživo, kao da udvoji dve siluete ptica, one žive, postojeće, i njenog novog oblika koji zahvaljujući Nađovoj izvođačkoj perfekciji liče jedan na drugi poput Roršahovih crteža.
Nađov 'Poslednji pejzaž' pripada krugu ostvarenja koje se oslanja na tradiciju moderne umetnosti, možda najviše na Kazimira Maljeviča i njegovo apstraktno geometrijsko slikarstvo. Ona je, zajedno sa nekoliko drugih predstava izvedenih na 40. Bitefu, svedočanstvo da savremeno pozorište trpi mnogi veći uticaj od slikarstava i onoga što se danas šire zove vizuelna umetnost, nego od, recimo, filma ili literature. Ako je dosadašnjim tokom Bitefa već nešto ustanovljeno, onda je to da nove pozorišne tendencije dolaze iz tog pravca.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
