Izvor: Politika, 20.Avg.2010, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izlazak iz Gutenbergove mase
Problem nije koliko nagrada ima, nego je problem što one nisu dovoljno javno vidljive i uticajne. Današnjem čitaocu niko ne govori koje su knjige dobre: kritika je izgubila uticaj, mediji su većinom izgubili meru, sve je prepušteno estradi i marketingu, a čitaocu je teže da se snađe među hiljadama naslova nego istraživačkoj ekspediciji na nepoznatom terenu. Javnost se, i kada je reč o knjigama, tabloidizovala
Ovako je povodom književnih nagrada govorio Danilo Kiš, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1973. godine, nedugo pošto je dobio „Ninovu nagradu” za „Peščanik”:
„Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija. Jer, uveren sam, Gutenbergova se galaksija nad našim nebom polako gasi, skoro vidljiva golim okom na zvezdanom nebu, a da se do nas njeno značenje nije čestito ni probilo. Na današnjem vašaru evropskom književnog tržišta knjige se, nažalost, još mogu najlakše valorizovati upravo nagradama, i tako izdvojiti iz bezimene mase goleme književne produkcije, a da se pri tome često zaboravlja na sudbine drugih knjiga, hiljade drugih knjiga, isto toliko dobrih (ili isto toliko loših, svejedno), kao i te nagrađene. Stoga je danas, pogotovu u nas, zbog te ravnodušnosti koju nosi mehanizam tržišta i indiferentnosti, pisati knjige stvar dostojna poštovanja i divljenja.”
Iako se od tada promenilo nekoliko književnih poetika i još više oblika prisustva knjiga na književnom tržištu, Kišove reči deluju kao proročanstvo koje se preobrazilo u dijagnozu i anamnezu javne pozicije knjige u našem vremenu. Promene su lako vidljive i „golim okom”: književno tržište je mnogo više vašar nego što je to bilo u Kišovo vreme, književna produkcija se pokazuje kao prosta industrijska proliferacija, a bezimenost i pisaca i knjiga u nepreglednoj masi koja ih okružuje samo je još stravičnija. Možda se upravo u toj inflaciji ostvaruje piščevo uverenje da „Gutenbergova se galaksija nad našim nebom polako gasi”.
Vreme književnih suvenira
U tom obilju pitanje vrednovanja je pogotovu postalo zaoštreno. Niti su više na snazi nekadašnji oblici vrednovanja književnosti, niti su stvoreni novi. Književna kritika je izgubila značaj koji je imala u čitavoj istoriji modernih vremena, što nije nikakvo iznenađenje, već je i vremenski i duhovno saglasno sa činjenicom da PR agencije oblikuju javno mnjenje, a ne velike i prosvećene figure mišljenja u jednom vremenu. Teško je, gotovo i nemoguće, uspostaviti književni kanon u vremenu u kome se o knjigama govori kao o suvenirima, bezimenim jedinicama iz listinga prodaje ili o „novim proizvodima i uslugama”. Sve je marketing, pa tako i javno mišljenje o knjigama najčešće ne ide dalje od šarenih korica, poznatosti autora ili lepršavosti teme.
Književne nagrade su potrebne književnosti i njenoj javnoj vidljivosti, svejedno što su one više deo književnog života nego što su deo same književnosti. Kod nas se razgovor o književnim nagradama uglavnom svodi na broj nagrada ili na osećanje nepravde. Tu ima nečeg protivrečenog: otkuda toliko nezadovoljstva ako ima tako mnogo nagrada?
Književna nagrada, međutim, treba da ima dve uloge. Jedna je da učini knjigu široko poznatom, drugo je da njenom piscu, pored javne satisfakcije, donese i pristojan finansijski iznos. Većina nagrada u Srbiji ne ispunjava te dve osnovne uloge.
Najpre, uticaj književnih nagrada, poput uloge književnih kritičara, nikada nije bio manji. Na sudbinu knjige često više utiče intervju pisca u čitanim novinama nego većina književnih nagrada u Srbiji. Možda zaista postoji četiristo nagrada, ne znam, nisam brojao, niti mi smeta njihov broj. U svim evropskim zemljama postoji veliki broj književnih nagrada. U Francuskoj i Italiji, na primer, njihov broj se meri na hiljade. Ali i mi i oni znamo za samo nekoliko najvažnijih nagrada ili nagrada s najvećim uticajem. Problem, dakle, nije koliko nagrada ima, nego je problem što one nisu dovoljno javno vidljive i uticajne. Osnovni problem današnjeg čitaoca jeste to što mu niko ne govori koje su knjige dobre: kritika je izgubila uticaj, mediji su većinom izgubili meru, sve je prepušteno estradi i marketingu, a čitaocu je teže da se snađe među hiljadama naslova nego istraživačkoj ekspediciji na nepoznatom terenu. Javnost se, i kada je reč o knjigama, tabloidizovala, a sumnja je postala više izraz senzacionalizma nego kreativnosti. To objektivno sprečava bilo koji pravi razgovor.
Od broja nagrada mnogo je važniji njihov profil. On se jedino postiže promišljenim konceptom nagrađivanja i, pre svega, izabranim vrednim knjigama koje postaju deo istorije nagrade, a jedna nagrada tako može da postane dobra preporuka za čitanje. Za naše književne nagrade nije uvek jasno da li imaju lokalne ili nacionalne pretenzije, pogotovu nije jasan tip vrednosti koji zastupaju. Čak se događa da istu nagradu dobijaju i knjige vrhunske književnosti i knjige koje pripadaju populističkoj literaturi. Svakako je šteta što imamo samo tri međunarodne književne nagrade (Evropska nagrada KOV za poeziju, Nagrada „Milovan Vidaković” za poeziju i Nagrada „Novi Sad” za poeziju).
Negacija kritike
O nagradama neko mora da odlučuje i prirodno je da to budu žiriji sastavljeni od kompetentnih, aktivnih i interesno nezavisnih kritičara. Niko još nije smislio bolji model mada je bilo raznih pokušaja, uključujući i one da izbori nagrađene knjige liče na opšte i neposredne izbore u političkoj zajednici. Najvažnije je da žiri sačinjavaju ozbiljni aktivni kritičari. Aktivan kritičar je onaj koji tokom jedne godine napiše najmanje deset književnih prikaza. A kompetentnost kritičara se utvrđuje samo na osnovu tekstova koje on redovno objavljuje. Interesno nezavisan je kritičar koji nema nikakav funkcionalni interes povodom bilo koje knjige iz konkurencije (nije urednik, izdavač ili PR neke knjige). U novije vreme uspostavlja se trend da su žiriji sastavljeni od ljudi koji nisu aktivni kritičari. To nikako nije dobro, idealna situacija je da rad žirija i sama nagrada budu izraz dijaloga književnih kritičara koji svojim tekstovima svedoče o knjigama koje ulaze u konkurenciju za nagradu.
Rizici žirija su prirodna osobina posla kritičara. Bez rizika književna kritika ne bi imala nikakvu strast, a bojim se ni pravi smisao. Kada je pre nekoliko godina objavljena edicija sastavljena od deset najboljih romana koji nisu dobili „Ninovu nagradu”, dobili smo izbor koji nije ništa slabiji od deset najboljih koji su tu nagradu dobili. Ali to uopšte ne znači da bi za našu književnost bilo bolje da „Ninova nagrada” nije ni postojala. Postoji u našoj javnosti jedna, čas pritajena, čas izgovorena, negacija kritike.
Ali niti bi naša književnost bila bolja bez kritike, niti je kritika moćna, sada pogotovu nije, niti bi neko bio veći pisac ako bi kritika, a s njom i književne nagrade, sišla sa scene. Zapravo, sišla je, i eto prilike za sve kojima je kritika nešto kriva da sopstvenu sliku o sebi podele s drugima.
Gojko Božović
objavljeno: 21/08/2010
.jpg)
