Izvor: Glas javnosti, 06.Maj.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izlaz uvek postoji
Nizu velikih pozorišnih uloga koje je tumačila tokom dosadašnje veoma uspešne karijere, Radmila Živković uskoro će pridružiti i lik Dare Vasiljević, glavne junakinje drame „Svinjski otac“ Aleksandra Popovića. Predstava, u režiji Jagoša Markovića, biće premijerno izvedena u petak (8. maj) na Novoj sceni Zvezdara teatra, a pored naše sagovornice u glumačkoj ekipi se nalaze i Aleksandar Srećković Kubura, Ksenija Jovanović, Bojana Bambić, Milorad Mandić Manda, Nada Macanković...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
„Svinjski otac“, uostalom kao i skoro svi komadi Aleksandra Popovića, svedoči o uzrocima ljudske bede, ali i izvorima čovekove snage. Gde je, u celoj toj priči, Jagoš danas „smestio“ vašu junakinju?
- U istinu. Jer, znate, bavljenje istinom je zapravo suština ovog našeg posla. Mi se ovde bavimo istinom duše. Naš zadatak je da pronađemo takvu istinu za koju se pisac zalagao u trenutku dok je pisao ovaj komad. Mi pokušavamo da proniknemo u njegovo unutrašnje osećanje. Zato je umetnost tako i posebna, jer ima ta osećanja da ovaj trenutak predvidi i spozna za sva vremena. E, upravo taj trenutak, ovog trenutka za sva vremena, mi tražimo u ovoj predstavi.
l I dokle ste stigli? Jeste li uspeli da ga pronađete, evo nekoliko dana uoči premijere?
- Pa, videćemo... Dara nam ne nedostaje, pameti takođe, a ni osećaj za istinu nam nije odumro. Imamo i ogromnu veru u ljubav, jer, uostalom, ovaj komad i govori o ljubavi.
ČEKAJUĆI AGAVU
Nedavno je u medijima „procurila“ informacija da vam je čuveni švedski reditelj i dugogodišnji upravnik „Dramatena“ Stafan Valdemar Holm ponudio ulogu Agave, glavne junakinje Euripidovih „Bahantkinja“, koje bi krajem ove godine trebalo da postavi na Veliku scenu Narodnog pozorišta?
- Ta ponuda, zaista, predstavlja veliki i ogroman izazov. S druge strane, veoma mi i imponuje, jer je Stafanov uslov da režira u Beogradu bio da ja prihvatim ulogu u toj predstavi. Međutim, njena postavka će sigurno zavisiti i od brojnih drugih faktora. Na primer, od toga ko se i kako bude smilovao prema nacionalnom teatru, odnosno kakav će odnos imati prema njemu. Neko će, možda, reći da nema para za tako nešto. Zavisi, naravno, i od toga ko će doći na mesto upravnika. Ovo što se dosada prijavilo je tragično. Videćemo...
Svojim stavovima, majka Dara je uspela da stigne do srži opšteljudske tragedije - mržnje u ime ljubavi. Imate li, ne samo kao glumica, uopšte opravdanja za takve postupke?
- Ja, kao glumica, moram da imam opravdanja za takve postupke upravo da bi došla do njihove suštine. To je arhetip jedne posesivne, začaurene ljubavi. Dakle, u pitanju jeste ljubav, ali ona, koja je, nažalost, razarajuća. Sa takvom ljubavlju, svako od nas, susreće se i danas, u svom svakodnevnom životu. Znate, naše društvo, ovog trenutka, ponaša se isto kao i majka Dara. Mnogo voli svoju decu, a opet ih pojede. Svaki inteligentan i osećajan čovek, koji bude pogledao ovu predstavu, moći će da uoči tu paralelu.
„Svinjski otac“ pripada grupi onih neponovljivih Popovićevih komada koji znaju da, gotovo u isto vreme, publici izmame i suze i gromoglasni smeh. Čini se da je taj tragikomični žanr, i van pozorišta, sve češće zastupljen u našim „realnim“ životima?
- Apsolutno. Dovoljno je samo, na primer, da pogledate šta se dešava u našem političkom životu. To je za opšte kukanje. A mi se i dalje smejemo. Zašto? Zato što je nemoguće da u naš mozak uđe tolika gomila nenormalnosti, nelogičnosti, otvorenih laži... Možda naša država i nije svesna da se tako ponaša, kao što ni majka Dara nije svesna svojih postupaka. Iz tog razloga, volela bih da ljudi pogledaju ovaj komad. On nije „prst u oko“, ali navodi gledaoca da se dobro zamisli kad uvidi kako jedna „neverovatna“ ljubav zna da razara i pravi ršum.
Aca Popović je napisao priču o mentalitetu, zarđalosti, mržnji, zlu... što je, na neki način, i metafora vremena u kojem živimo. Verujete li u takozvano bolje sutra, odnosno da li ste optimista po tom pitanju?
- Čovek mora da bude optimista. Iako je to fraza, to je tako. Ako nemaš ljubavi, vere i nade, šta onda? To je, onda, ništavilo. Ja, kao misleća osoba, koja se trudi da spoznaje, moram da budem optimista. Dakle, jesam optimista, iako, u nekim situacijama, znam da reagujem veoma pesimistično. Naravno, svesna sam da taj moj krik u pomoć, u ovakvoj situaciji koja liči na beznađe, gde otprilike nema izlaza, ne znači ništa. Ali, znate šta, izlaz uvek postoji, samo je pitanje šta su vam prioriteti...
