Izvor: Danas, 04.Nov.2015, 14:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgubljenost u digitalnom lavirintu
Film Giljerma del Tora za koji kritičari i filmski novinari prepisuju jedni od drugih da je horor verzija Hičkokove "Rebeke"? Nije obećavalo. "Rebeka" je jako loš film, priča bez drame, sa pogrešno odabranim glumcem, mizoginijom, antifeminizmom, promenama priče usled producentovog straha od publike...
Suštinska je razlika da li DŽoan Fontejn ima posla sa proračunatim krvnikom ili mučenikom koga je poremećena, promiskuitetna žena navela, jadnog, da je slučajno ubije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Sve to je, verovatno, navelo Hičkoka da u sledećem filmu, remek-delu "Sumnja" (na koji del Torov "Grimizni vrh" mnogo više liči ali kritičarima nije imao ko to da kaže) ponovi i izvrne formulu sa mnogo boljim rezultatom. Del Torov najcenjeniji film "Panov lavirint" takođe pati od nepostojeće dramaturgije. Svet fantazije glavne junakinje ne prepliće se dovoljno sa realnim užasima Španije nakon građanskog rata što kao posledicu ima film sa dva odvojena toka, svakim nedovoljnim samim za sebe. Fantastični junakinjini zadaci proizvoljni su, bez gradacije, dok je realni zlikovac koncentrat užasa što čini da ne verujemo u njega (zapravo, tokom filma je postao protagonista kome želim uspeh jer jedino njegov lik u svakom trenutku sadrži odgovor na dva osnovna dramska pitanja "ko je ovaj?" i "šta hoće?").
"Grimizni vrh", koji počinje prikazom junakinje Edit Kušing, krvave, u nekakvom snežnom, nasilnom ambijentu, zapravo je dvosatni flešbek. Prvu sliku prekriva voice over kojim nam Edit saopštava da duhovi postoje i da je prvi kojeg je videla bio onaj njene majke. Izlišno je reći da saznanje šta će se desiti ubija stravu prvih desetak minuta Editinih doživljaja sa majčinim duhom. No, kako i Edit kasnije, kao romanopisac u pokušaju, opisuje svoju priču ne kao "priču o duhovima" već "priču u kojoj postoji i duh" te da su "duhovi, zapravo, metafora prošlosti", moguće je da je i del Toro imao nameru da svesno u samom začetku ograniči horor svog horora. Jer, kada u život naše mlade ćerke američkog bogataša sa prelaza iz XIX u XX vek uđu brat i sestra Šarp, britanske aristokrate jadnog ekonomskog stanja, "Grimizni vrh" se iz priče o duhovima pretvara u ovozemaljsku misteriju. Svima nam je jasno da sa porodicom Šarp nešto nije u redu, uz sve žanrovske stereotipe koji uključuju za njenu inteligenciju suviše lakovernu Edit, oca zaštitnika nepoverljivog prema strancima koji, još uz to, otvoreno traže njegov novac da bi ponovo osposobili svoj rudnik gline, simpatiju iz mladosti koji je, duševan kakav je, u obavezi da se na neko vreme povuče u drugi plan, koliko god da predviđa nepočinstva koja će uslediti... U hororu su elementi trilera (obmana, kriminalne namere i racionalna objašnjenja) rizična teritorija, no, da li bi "Grimizni vrh" mogao da postoji bez Editine sposobnosti da vidi duše umrlih? Čini se da bi, jer, kuća Šarpovih dovoljno je uznemirujuća da junakinji zaista nisu potrebni duhovi da joj ukažu na skoru borbu za sopstveni život. Uz to, svi putokazi ka rešavanju misterije su dostupni i duhovi su samo prečica ka pronalaženju odgovora. Iako je del Torov vizuelni talenat njegova, navodno, osnovna snaga, kvalitet njegovih najboljih filmova (a to su "Mimikrija", "Đavolova kičma" i, o da, "Grimizni vrh") počiva na dobrim žanrovskim scenarijima, obično u izvođenju već sedamdesetogodišnjeg Spilbergovog i Lukasovog saradnika Metjua Robinsa (odlični "Dragonslayer" iz 1981.). Ipak, "Grimizni vrh" nominalno jeste horor, i to horor za odrasle, sa par trenutaka, poput "Opstanak" inserta mrava koji proždiru leptira, koji gotovo da su nasilno nakalemljeni kako bi oterali decu iz sale. U tome leži i razlog njegovog umerenog finansijskog neuspeha. Bez dece kao, u poslednjih dvadesetak godina, osnovne, sigurne publike svakog skupog žanrovskog filma, bez prave, stomačne jeze koje nije ni moglo biti u priči koja pretežno zabavlja svesne, logičke delove mozga nije ni moglo biti drugačije. Gotovo da je šteta što film nije snimljen osamdesetih od strane Kena Rasela ili nekog od italijanskih kreativnih zanatlija, bez digitalnih aveti, sa manje komplikovanom scenografijom i više diskretnih gotik elemenata, magle, mraka, pre unutrašnjeg nego spoljašnjeg raspadanja, jer svega toga ima u priči i u filmu ovakav kakav je, prekriveno urednim farovima kamere i bogatstvom boja. No, pre svega, onima koji nisu pronašli ništa iza tzv. hajpa "Panovog lavirinta" (hajp: fenomen usmenog prenošenja kada ljudi počinju da preporučuju nešto bez razmišljanja, zato što je preporuka do njih stigla iz dovoljno izvora - savršena reklama): dajte "Grimiznom vrhu" šansu.
Da završim sa malo pasivne agresije (takođe dobra stvar za horor i ima je i u "Grimiznom vrhu" napretek, uglavnom u replikama sestre Šarp) - ne bih ni znao da film igra u srpskim bioskopima da slučajno nisam video prikaz filma u jednoj od RTS-ovih emisija o kulturi, sa nizovima reči kao što su "film je, nekako, tanak", "DŽesika Častein, kose crne kao gavranovo krilo i očiju punih mržnje i besa", "fina glumačka podela"... Na stranu sav ugođaj gimnazijskog pismenog zadatka za ocenu pet na četiri, zaključivanje teksta umudreno izgovorenim "duhovi jesu metafora prošlosti", problem je u krajnjoj arhaičnosti forme čitanja prikaza preko foršpana. Imam ideju kako bi se moglo popraviti (pretpostavljam da je ovo i dokaz o autorstvu, kao da na RTS-u ima nekoga ko bi probao nešto novo i drugačije)... Pogledajte film sa nekim umetnikom, sportistom, fakultetskim profesorom, da ne kažem javnom ličnošću, i nakon toga snimite petominutni razgovor (i, ne mislim, npr. na Uroša Đurića koji se mota po nekakvim kvizovima i bilo bi ga lako i očekivano nahvatati - meni bi, recimo, bilo zanimljivo da čujem šta Sale Đorđević ima da kaže posle dva sata "Grimiznog vrha"). To bi bilo dinamičnije (naročito ako se novinar i gost ne slažu u potpunosti), više u skladu sa 2015. godinom, konačno, podsetilo bi gledaoce na zaboravljenu lepotu polemičkog gledanja filmova. Zaista, u ljudima je horor, ne u duhovima.
