Izvor: Glas javnosti, 26.Dec.2009, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgubljena toplina suočavanja sa sobom
Naša poznata glumica Ivana Mihić oglasila se ovih dana novom knjigom. Reč je o romanu“Led“, koji je ovih dana objavila izdavačka kuća „Laguna“.
-Napisala sam knjigu o mladosti sabijenoj u tesnac ratova, haosa, bespuća, uništenja građanske klase, razaranja moralnih vrednosti, i pokušaja bekstva u neki drugi svet gde bi se život mogao nastaviti, kaže za Ivana Mihić za Glas javnosti.
Kako ste se odlučili baš za taj naslov knjige i šta on znači? >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti <<
- Moj junak Justin je arhitekta, graditelj koji devedesetih napušta zemlju, porodicu, način života, prijatelje, jer mu se čini da se led jedne strašne zime sve više steže oko njega i gasi svaki damar života. U drugom svetu, međutim, i pored početnih uspeha, on ubrzo shvata da i taj svet, pod teretom velike ekonomske krize, ali pre svega duhovne posrće, gubi se, izneverava osnovne ideale humanosti i dostiže tačku nepodnošljivog ledenog bola. Postavši emigrant Justin više nema kud da beži, sem u samoga sebe, u sopstvenu dušu razdiranu krizom savesti zbog puta koji je izabrao. Ugrožen i od sopstvene duše, on spas i jedini izlaz nalazi u ljubavi prema ženi koja mu stalno izmiče u ledenim sumornim noćima i danima Čikaga. Ta ljubavna priča, ta potraga za utvarom svoje žudnje, za čistotom, prožeta je sve vreme gorkim, razarajućim humorom koji bira kao jedini način da se spase od leda koji se sklapa nad njim.
Kada se sklope korice vašeg romana ostaje neka težina. Poput kamena na grudima. Kao da se upravo u ovo naše vreme obistinjuje biblijsko proročanstvo o „poslednjem vremenu“, kada iz cveća nestaje miris, iz hrane ukus, a hladni ljubav među ljudima. Vaš roman svojevrsna je potvrda da je već zahladnelo...
- Da je zahlađenje prešlo svaku granicu i da tek počinje potraga za izgubljenom toplinom i suočavanje sa samim sobom.
Neobično je da progovarate u prvom licu i to kao jedan muški lik. Otkud taj izbor?Da li vam je kao piscu išta olakšalo?
- Moj prvi roman „Moj jedini život“, govori o tridesettrogodišnjoj devojci koja iz dana u dan traži izlaz iz usamljenosti u sebičnom i poremećenom svetu bez osećanja. Priča je napisana u prvom licu i glasom ženske duše, i nije ništa drugo nego niz humornih, samoironičnih pokušaja davljenice da se uhvati za „slamku spasa“ koju cunami zlog vremena odnosi sve dalje i dalje. Odmah po završetku tog romana, koji je, inače, doživeo već treće izdanje, osetila sam potrebu da napišem priču o muškarcu te iste generacije „davljenika na suvom“, koja bi bila ispričana u prvom licu. Tu su isprepletane sudbine mnogih mojih drugova i prijatelja koji su otišli negde u svet. Susretala sam neke od njih i tokom putovanja po zemljama Zapada, i uvek sam pomišljala da mora, da treba da se ostavi trag o tom pokošenom polju jedne mladosti, čiji se glas sve slabije i slabije čuje.
Iako ste radnju smestili usred Amerike nalazite li da ni mi nismo baš naročito u zakašnjenju po pitanju otupelosti emocija, proračunatosti, odsustvu milosrđa...
- Na kraju „Zločina i kazne“ postoji rečenica o dugom i neizvesnom periodu duše koji će trajati godinama. Reke zla su se izlile, kad se vrate u korito šta će ostati na pustim obalama? Kada će se i kako vratiti život? To uvek zavisi od ljudi, od snage preživelih da uprkos svim gubicima ponovo počnu da seju zrnevlje života i da veruju da to vredi činiti. Ništa nas drugo ne može spasti osim ljubavi, vere u dobro, snage volje da se odupremo ništavilu.
Koliko vas ima ovde među ovim redovima, koliko vaših rana, ožiljaka, htenja?
- Ima me onoliko koliko sam saznala i shvatila svet o kome pišem. To nije moja sudbina ali je moj um, srce, duša, moje oči i uši.
Slika beznađa, besmisla, negde poraza savremene ljudske civilizacije u vašem romanu čini se ne ostavlja baš puno prostora za ljubav, za nadu, pa ipak. Ima li nade za vaše junake, I u čemu je vi vidite?
- Na kraju „Leda“, posle svih poraza, košmara i izgnanstva moj junak nalazi snage da odbaci od sebe avet propasti i potrči. „Ipak je mogao da trči.... Kuda? Ka nadi? A čemu bi drugom svako od nas, danas, ovde ili bilo gde na ovom svetu, mogao i želeo da krene u susret, nego nadi? A ta nada je - vera da ponovo vredi stvoriti iskru života i čuvati je, svim bićem, ma kakvo nevreme bilo oko nas.
A ljubav? Gde je tu ljubav?
- Setite se šta kaže Biblija: „Mogu da govorim sve jezike sveta, mogu da snagom vere pokrećem brda, ali bez ljubavi - ništa sam“‘. Moji junaci su u kriku i žaru potrage za ljubavlju i toplinom. Vape da udahnu ljubav da bi mogli dalje da žive. Bez nje nestaju kao „maglica na suncu“.
.jpg)
