Izvor: Politika, 20.Feb.2011, 23:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgubio se osećaj stida
Podigla bih glas protiv toga što je ova država toliko osiromašena i što se onoliki novac našao u određenim privatnim rukama, kaže glumica Svetlana Bojković
Svetlana Bojković radi novu predstavu u Ateljeu 212. Reč je o dramskom prvencu Gorana Petrovića „Matica” čija premijera je najavljena za 12. mart na sceni Teatra u podrumu. Režiju potpisuje gost iz Nemačke Rahim Burhan, a u glumačkoj ekipi su i: Petar Kralj, Saša Torlaković, Gorica Popović, Nenad Ćirić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dragana Đukić, Miloš Klanšek i Uroš Rakić.
Predstava „Matica” bavi se moralom, promenom sistema vrednosti u sadašnjem trenutku. Drama je začinjena i dubokom ironijom...?
Petar Kralj igra glavnog junaka Andriju Gavrilovića, zastavnika JNA u penziji koji se tokom radnog veka seljakao po celoj Jugoslaviji. Na kraju je došao da živi u neki od mnogobrojnih solitera u Beogradu. Priča se dešava u podrumu. Tumačim njegovu suprugu. Sa njima živi sin koji je, naravno, bez posla, oženjen je i ima dete. Sve vrednosti iz Andrijine mladosti su se srušile, zato odlučuje da živi u podrumu jer tu jedino pronalazi svoj mir. Priča se vrti oko gvozdene matice za „poni” bicikl koji Andrija želi da popravi i pokloni svom unuku za rođendan. Problem nastaje kada mu se otkotrlja šestougaona matica u tuđi podrum. Pisac posebno insistira na metafori šestougaone matice. Komšinica mu daje ključ od svog podruma da je traži pod uslovom da ga predstavi kao eksponat u okviru svoje turističke agencije. E, to je ta velika ironija: vreme Andrije Gavrilovića je prošlo. Takav čovek danas je samo deo muzeja.
Vaša junakinja Milena Gavrilović je žena koja deli sudbinu svoga muža tokom četiri decenije braka. Strpljiva je, mudra, stub porodice. Da li je danas porodica izgubila svoju funkciju?
Nažalost jeste. Porodica se rastače! Žene su preopterećene svojim poslom i radom. Uz to, žene više nisu tako ni vaspitane: da trpe i dele sudbinu muškarca. Milena Gavrilović se bori za svoj brak jer je ljubav u pitanju, iako su se i u njoj nataložile muke koje je pregrmela sa mužem. Ljubav ih je održala, a ona je danas žrtvovana u korist materijalnog. To je opšti talas, trend. Sve manje je ljudi koji u tom cunamiju uspevaju da se održe. Vrlo je malo parova koji mogu i uspevaju da se održe.
Niste nostalgičar. Ipak, tvrdite, neke stvari su se ranije znale, u nešto se verovalo, da nam je društvena klima užasna?
Prelistajte novine, upalite televizor. Šta gledate na raznim televizijskim stanicama? Šta čitate u novima? Svedoci smo tolikih ubistava oko nas, kriminala, krađa, ljudi bez posla. Standard pada iz dana u dan. Ritam života se ubrzao. Ljudi su preopterećeni. Plivaš da ne bi potonuo, u smislu: dobro je da ti je glava iznad vode.
Živimo u vremenu profita i potrošačkih kredita. Čime se i kako boriti u takvom vremenu?
Unutrašnjom, sopstvenom duhovnošću. Neko bi to nazvao bekstvom. Ja to zovem unutrašnjom emigracijom. Ljudi žive u stresu koji izaziva mnoge bolesti. Znači, moraš sam da napraviš mikroklimu u sebi. Da samog sebe maziš i paziš i da ne dozvoliš da spoljašnje stvari utiču na tvoju psihičku stabilnost. Ne volim ljude koji kukaju. Sve primećujem i sve me nervira, ali sam uspela sebe da vaspitam, da ne dozvolim da me to razara. Razmišljam ovako: čovek ne može da bira kada će i gde da se rodi. Rodiš se tada, zatekne te takvo vreme. Pa i Šekspir je pisao: „Ovo vreme je izašlo iz zgloba”. Treba izgraditi osećaj unutrašnje radosti i uživati u malim stvarima. Kada čovek uradi malu stvar, pa makar se obradovao što je uštedeo 200 dinara i to je nešto. Što se vezuje za moj moto: „Nijedan dan bez crte”. Ta crta može da znači i skuvati ručak. Sašiti nešto. U tome može da se pronađe vrednost, smisao života. Ništa drugo nam ne preostaje.
Vaši uzori, na izvestan način, bile su Elizabet Tejlor, Ava Gardner, odnosno Marija Crnobori, Mira Stupica, Ljiljana Krstić. Zašto ste ubeđeni da je prošlo vreme zvezda i pravih uzora?
U Holivudu više nema glamura, a on je bio uzor, diktirao filmsku i menadžersku modu u Evropi. Amerika se vratila u filmovima na običan svet. Imate mnogo glumica, radi se puno serija, filmova. Ne radi se o tome da te žene nemaju kvalitet, jednostavno cela koncepcija je takva da se više ne proizvode zvezde tipa Merilin Monro. Izuzetno cenim Helen Miren, englesku glumicu, oskarovku koja snima i u Americi. Ona je retkost, ali nije zvezda u onom smislu kako su se ranije proizvodile zvezde.
Svedoci smo estradnog talasa koji nas je zapljusnuo. Umni ljudi kao da su se povukli. Šta danas znači biti javna ličnost?
Televizija nam i dalje prikazuje razne rijaliti programe od kojih ćemo se naprosto pogušiti. Taj talas je svuda prošao, ali kod nas još uvek traje. I trajaće dok se bude materijalno isplatio svima onima koji na njemu zarađuju. Nije diskutabilno biti javna ličnost. Ali je važno da čovek ima odgovornost kada istupa u javnosti. Mora da ima domaće vaspitanje, osećaj estetike, da zna da se ponaša, da promisli pre nego što nešto kaže. Tako mislim ja, i na žalost mali broj ljudi. Međutim, većina danas smatra da je najvažnije pojaviti se na televiziji, biti primećen, izaći iz anonimnosti, a ko su i koje su vrednosti njihovog rada to nije važno.
Važite i za velikog borca još od ranog detinjstva? Protiv čega biste danas podigli glas?
Ne znam protiv čega pre! Podigla bih glas protiv toga što je ova država toliko osiromašena i što se onoliki novac našao u određenim privatnim rukama, a novca za razvoj društva i privrede nema. Razumem bilo je raznih situacija. Čovek je kvarljiva roba, dođe u razne situacije, nađe se na izvoru. Može da stekne, da ne upotrebim neki drugi izraz, ogromne pare. Pa zašto ti ljudi ne razviju našu privredu, ne učine nešto u korist svoje zemlje i naroda.
Pozorište je, pored ostalog, i ostvarenje emocija kojih se stidimo. Da li je stid iščezao, izgubio svoje značenje?
Stid je važan faktor u regulisanju estetike. Ako čovek nema stida, nema ni potrebu da gaji i poštuje estetske vrednosti, jer ga ničega nije stid. Umetnik mora da bude i esteta, zato se zbog nekih stvari koje su izvan estetike jednostavno stidi. Stid se kao kategorija nažalost gubi. A to nikako nije dobro.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 21.02.2011
