Izvor: Politika, 16.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbaviti pisca od politike
Danila Kiša je mučilo to što kao srpski pisac uvek treba da se bavi politikom, što mu se nije sviđalo, kaže gošća Beograda
Gošća izdavačke kuće „Klio” iz Beograda je švajcarska književnica Ilma Rakuza, autorka romana „Ostrvo”, koji je na nemačkom objavljen 1982. godine, a izdanje je „Klija” iz 2004, u prevodu Dušana Hajduk- Veljkovića. Ilma Rakuza piše poeziju, eseje i pripovetke, a prozu i poeziju prevodi sa francuskog, ruskog, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mađarskog i srpskog jezika. Studirala je slavistiku i romanistiku, a od 1977. godine predaje na Univerzitetu u Cirihu. Ilma Rakuza prevodila je i prozu Danila Kiša na nemački jezik. Njena najpoznatija dela su zbirke pesama „Wie Winter” (1977) i „Les mots/ morts (1992) i zbirke pripovedaka „Miramar” (1986) i „Steppe” (1990). Dobitnica je i Petrarkine nagrade za prevođenje i Šilerove za književnost. Članica je Nemačke akademije za jezik i pesništvo u Darmštatu.
Večeras u 19 časova govoriće o svom spisateljskom i prevodilačkom radu u Centru za kulturnu dekontaminaciju.
Danila Kiša ste znali lično i preveli ste, pored ostalih, i njegove knjige „Grobnica za Borisa Davidoviča” i „Peščanik” na nemački jezik, a sada je u „Sarajevskim sveskama” objavljena i vaša prepiska?
Kiša sam upoznala 1984. godine u Parizu. Naša prepiska nije bila obimna, jer smo se i viđali i čuli se preko telefona. Imali smo lepu prepisku o „Grobnici za Borisa Davidoviča”, o poetologiji uopšte, o životu. Kiš je stalno razmišljao o tome kako da pisac bude izbavljen od politike. Mučilo ga je to što kao srpski pisac uvek treba da se bavi politikom, što mu se nije sviđalo. Govorio je: zašto nemamo Prusta, zašto nemamo Nabokova. On je osećao da postoji opasnost od nacionalnih i etničkih sukoba. Mislim da ga je Bog sačuvao od toga i da je preminuo pre nego što će početi ratovi u bivšoj Jugoslaviji. I mene muči, i strašno je što se sve to dogodilo. Sada sam prvi put u Beogradu i vidim ruševine" taj rat bio je tragedija za sve.
Bili ste u žiriju za dodelu nagrade „Most Berlin”, kada je ona uručena Davidu Albahariju za roman „Pijavice”, i za prevod tog romana na nemački. U obrazloženju je stajalo: Jezik pruža otpor užasu istorije" Da li to može da se kaže za jezik još nekih naših pisaca?
Zaista visoko cenim Albaharija, a srpskom literaturom podrobno sam se bavila. Pisala sam o Andriću, Crnjanskom, Kišu, kao i o Tišmi, koji je takođe bio moj dobar prijatelj. Pisala sam i o Miodragu Pavloviću, bavila sam se delom Dragana Velikića. Svaki pisac poseduje potencijal da nešto promeni, a koreni kosmopolitizma su u Tišminom Novom Sadu, kao i u Albaharijevom Zemunu, ali njihov poetički kosmos seže mnogo dalje od toga. Za Tišmu, Novi Sad bio je u centru sveta njegovih knjiga, koje su dobro prihvaćene u Nemačkoj. Imamo Džojsov Dablin, i Tišmin Novi Sad. I Tišma je uvek za sebe govorio da je kosmopolita, voleo je da boravi u Francuskoj, Švajcarskoj, u Berlinu.
Sada dok pričamo o kosmopolitskom doživljaju sveta, i kada se setimo naslova Vaše knjige „Ostrvo”, koliko je današnja Evropa zaista ujedinjena, ili je to zbir niza usamljenih ostrva?
Mislim da postoje dva paralelna razvoja. Jedan je jedinstvo i globalizacija, a drugi je regionalizam i etnički problem. Ja sam kosmopolita, jer imam takvu biografiju. Rodila sam se u Slovačkoj, od majke Mađarice i oca Slovenca, detinjstvo sam provela u Budimpešti, a zatim živela u Ljubljani, Trstu, Cirihu. Ne znam šta sam po nacionalnosti, imam švajcarski pasoš, ali to ništa ne znači. Osećam se dobro tamo gde ima zanimljivih ljudi. Ali, mislim da intelektualci i pisci i te kako imaju odgovornost. Međutim, ostrvo nije politički pojam u mojoj knjizi, jer ona govori o usamljenom, obrazovanom, čoveku koji se rastao od svoje žene i koji je u potrazi za samim sobom, na grčkom ostrvu Patmosu, ostrvu „Otkrivenja” Jovanovog.
Vi ste pre svega pesnikinja. Da li pored lirskog osećanja sveta u Vašem romanu „Ostrvo” ima i kritike otuđenosti?
Bavila sam se temom lakoće u jednoj svojoj knjizi eseja, jer imam osećaj da živimo u strašnom tempu. Ljude je zanimala ta tematika, knjiga je imala četiri izdanja, i prevedena je na više jezika. Ti eseji, o putovanju, o radu, o odmoru, o starosti, imaju socijalnu i političku dimenziju, ali moja poezija i romani nemaju je. U romanu „Ostrvo” odnos između muškarca i žene intiman je. Međutim, u to vreme, kada je roman nastajao, prisustvovala sam simpozijumu o ženskom pitanju u Dubrovniku. Tu su bile i Dubravka Ugrešić, Slavenka Drakulić, Svetlana Slapšak, Rada Iveković. Bilo mi je zadovoljstvo da prisustvujem tim razgovorima jer su jugoslovenske feministkinje bile vrlo zanimljive i nisu tako ideologizirale kao Amerikanke. Intimnost je uvek komplikovana psihološki, i stvarno ima i tu političku dimenziju, posebno u Jugoslaviji, gde mi se čini da je društvo uvek bilo patrijarhalnije nego, na primer, u Švajcarskoj.
Jedna Vaša poetska knjiga nosi naslov na engleskom „Oproštaj od svega”. O čemu govori?
Imam ovde tu zbirku koja je prevedena na hrvatski kao „Rez kroz sve”. Teme knjige su ljubav, usamljenost, razlike između Evrope i Amerike. To je kontemplativna knjiga.
Marina Vulićević
[objavljeno: 17/04/2008]
