Izvor: Politika, 25.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izazovi klasike
Četvrti Beogradskog festivala igre: Ismael Ivo i Pretty Ugly Dance Company Amande Miler iz Berlina
Ismael Ivo je autentična, snažna umetnička ličnost, igrač koji je radio u trupi Elvina Ejlija, a zatim sarađivao sa čuvenim Johanom Kresnikom. U Beogradu je izveo svoj solo komad "Delirijum detinjstva", potresnu, tužnu ispovest o siromaštvu, gladi, teskobi odrastanja u surovim uslovima. Na samom početku ovaj igrač, poput nekog šamana, sedi obmotan u veliku plavu suknju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << premazan po celom telu i licu plavom bojom, i zatvorenih očiju svira usnu harmoniku. Kao da priziva prošlost i duhove svoga detinjstva.
Zatim slede lagani, ritualni pokreti rukama. Scena je u polumraku i na njoj je još samo jedna mala lutka i tri bela lavora. Ivo polako razvija svoj ples na muziku Malera i kompilaciju afričkih ritmova, on je teatralan, emotivan, često se čini da improvizuje. Zapravo dopušta da ga pokret vodi, ne opire mu se, ne fiksira ga, prepušta se datom trenutku. Na momente je nasmejan, ali većinu vremena njegova priča svedoči o gladi i patnjama Afrike i Brazila. On koristi vrlo jednostavna i scenska i igračka sredstva, pa tako ova ispovest zrači svojevrsnom čistotom, toplinom i nevinošću, u njoj se oseća duh Afrike, njena neposrednost, otvorenost, ali i mističnost. Ivo kombinuje dramu, ples, performans, šeta kroz publiku... Šaljivo kroz pantomimu ukazuje na to da njegova priča nije samo priča o jednom detetu, već o svima koji gladuju i pate. On u svojoj pojavi i svom izrazu poseduje snagu i harizmu, pa tako i bez značajnijih igračkih i koreografskih efekata, samo jednostavnim kretnjama i mimikom uspeva da sugestivno i ubedljivo deluje na publiku.
U koreografiji Amande Miler kompanija Pretty Ugly Dance Company je izvela balet "Žizela", u sasvim novom čitanju. Ali taj riskantan i smeo korak hvatanja ukoštac sa remek-delima klasike malo kome uspeva, ili bar malo kome u potpunosti. To je pošlo za rukom recimo fantastičnom Mac Eku, ali Amandi Miler tek sasvim sporadično. Ona počinje zanimljivo u prvom delu predstave, ali onda, u drugom delu, njen koncept slabi, rastače se i urušava. "Žizela" je u ovoj verziji velikim delom parodirana. Milerova zadržava klasični plesni vokabular, ali pojedini njeni igrači, uključujući i igračicu u ulozi Žizele, nisu tehnički dovoljno potkovani. Ovo je možda i bila namera koreografkinje da bi na taj način podvukla planirani parodijski nivo. U prvom delu bilo kako bilo, ima zanimljivih koreografskih ansambl deonica i uopšte zanimljivih scenskih rešenja, scena je poluotvorena, sa strane nema kulisa, a igrači sami povremeno nameštaju reflektore sa svetlom. Tako Milerova u isti mah stvara i ruši pozorišnu iluziju i to je, zajedno sa maštovito kreiranim kostimima, najzanimljivije što se moglo videti u ovom konceptu. Nejasno je zašto Žizelinu majku i Mirtu, kraljicu vila, igra isti muški igrač, osim što to kreira jedan pomalo površni, bizarni efekat.
U drugom delu Milerova nastavlja da se igra sa ovim konceptom predstave u predstavi, ali koreografski više nema dobrih ideja, a sami kraj predstave dobrim delom banalizuje. Batilda, naime, dolazi u šumu po Alberta i odvodi ga, a Žizela ostaje zaboravljena. Ali opet i ovo ukazivanje na manjak romantike i okretanje realnosti bilo bi u redu da je u koreografskom smislu bilo zanimljivije kreirano. Ovako Žizela Amande Miler imala je zanimljivu polaznu liniju, zanimljivu atmosferu, neke originalno osmišljene deonice, ali u celini ostavlja utisak da je bolje ne zadirati u obradu baletske klasike ukoliko ne postoji odličan koncept i veliki koreografski potencijal koji može da kreira novo, autentično pozorišno delo.
Jelena Kajgo
[objavljeno: 25.04.2007.]
