Izvor: Blic, 30.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izazov nove scene
Izazov nove scene
U dvadeset prvi vek i treći milenijum jugoslovenska popularna muzika ulazi sa istim bremenom kao i sve ostalo što čini glađu i bedom skoro umorenu domaću kulturu. S jedne strane postoji virtuelna scena, koja se održava isključivo zahvaljujući medijskim veštačkim plućima, dok, sa druge, onaj preostali, sistematski potiskivani i podcenjivani deo počinje da diže glavu, još uvek ne znajući kako da iskoristi potencijal koji pred njim, najzad i posle >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svega, stoji. Nosioci virtuelne scene su naizgled grupisani oko televizije Pink i diskografske kuće City Records, a zapravo ih ima svuda i gotovo svi beogradski vizuelni elektronski mediji snose deo odgovornosti za uništavanje kriterijuma, ukusa i osnovnog profesionalnog dostojanstva. Najkrivlja je, bez sumnje, RTS, sa svojom produženom rukom PGP, iz čije trule i uzaludne radionice stvarno dobra ploča (uz svega par, čak i u takvim uslovima neminovnih, izuzetaka) nije izašla još od vremena EKV. Kad siđu s ekrana – na kome, silom prilika, postaju 'neko' - virtuelne zvezde istog trenutka ponovo postaju ono što jesu: niko. Nikakav lažni osmeh, naučena fraza i uvežban stav to ne mogu promeniti.
Na drugoj strani su ljudi o kojima bi trebalo reći mnogo više nego što dozvoljava prostor jednog ovakvog rezimea. To su ljudi koji su činili i čine jednu razuđenu, raznoliku i izazovnu scenu, a koje i dalje možete videti i čuti samo u getu specijalizovanih emisija. Na njihovom delu scene novac postoji samo kao sredstvo golog postojanja, popularnost se meri brojem inteligentnih poklonika, a lični i umetnički integritet, bar za sada, nemaju pravu cenu.
Godine koje su za nama – uključujući i dve poslednje, ubedljivo najmračnije – biće, ako govorimo samo o dobrim stvarima i stavljamo akcenat na novija imena, zapamćene po izuzetnim albumima grupa 'Eyesburn', 'Vrooom!', 'Direktora', 'KZU', 'Neočekivane sile...', 'Eve/Vive Braun' i još nekolicine sastava koji čine udarni front progresivne domaće popularne muzike. Od klasičnih imena svakako treba, sa svim pripadajućim počastima, pomenuti Ramba Amadeusa, 'Električni orgazam' i Vladu Divljana, kao i beogradsko-londonski trio 'Discpilin A Kitschme'. Jedini bend iz domena meinstrima koji zaslužuje punu pažnju bio je i ostao 'Van Gogh' – ogromnu većinu preostalog treba, snažnim mlazom istinske autentičnosti, što pre sprati sa scene i pustiti da oteče niz ulicu.
Umesto zaključka možda bi bilo dobro setiti se još jednom ko su ljudi koji su neprestano, sve vreme, dosledno, bez ijednog iskliznuća i po cenu sopstvene profesionalne i materijalne egzistencije, podržavali svaku ideju promene u zemlji koja se godinama klatila na samoj ivici provalije. Među ljudima iz rokenrola (mislim samo na one koji to zaista jesu, a njih nije baš previše) nema nijednog prevrtača, nijednog smutljivca koji, sad kad je sve gotovo, podlost i kukavičluk naziva oportunizmom, ili 'pametnim igranjem igre', nijedne hulje koja se zaklanja iza jeftinih dosetki i fraza, ližući aktuelni politički, ili društveni čanak. To su, dopadalo vam se to ili ne, ljudi koji su držeći do sebe sve vreme zapravo držali do nas. Bilo bi u najmanju ruku neukusno da se to preko noći zaboravi, a nastavak igre ponovo prepusti amorfnim, neiskrenim i lukavim hijenama u, po ko zna koji put prevrnutoj, jagnjećoj koži. Jer ovo je, izgleda, konačno to novo, novo, novo vreme koje smo toliko dugo (aktivno) čekali! Aleksandar Žikić
