Izvor: Blic, 17.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izaći na beleg
Izaći na beleg
U svom Srpsko-engleskom frazeološkom rečniku, daleko najboljem u svojoj vrsti na svetu, Živorad Kovačević frazu 'izaći na beleg', pre nego što će je prevesti na odgovarajući engleski izraz, objašnjava da ona znači 'izaći na megdan'. To je ono što mlađa generacija danas kaže 'izaći na crtu'.
Setio sam se ovog objašnjenja kad sam razmišljao o tome zašto naš svet ne voli da se zaustavi pred nekim šalterom na onoj žutoj liniji za čekanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koja sprečava gužvu. Njega to podseća na megdan. Ako ga ko opomene što prelazi crtu, on se ponaša kao borac pred bitku. Viče, buni se što ga neko opominje, zna on red, zar to nije moglo lepšim glasom i samo što ne vadi sablju, koju uostalom više nema. Izgleda da su mu se završili svi ratovi od Kosova do danas. Danas mu se oduzimaju teritorije za zelenim stolom. I kako ne bi bio nervozan.
Naš čovek je najviše voleo ono vreme kad te crte nije bilo, pa se onako oznojen prilepio uza svog zemljaka i zemljakinju da mu se slučajno onaj koji je došao kasnije ne uvuče preko reda ako je ostalo malo prostora između čekača.
Nedavno sam u 'Herald tribjunu' čitao sasvim suprotan primer. Kolega američki kolumnist u ovom uglednom listu piše kako je video da u nekom brodvejskom pozorištu, gde u foajeu ima bezbroj ulaza u gledalište, gledaoci formiraju red. A može da se bez reda i čekanja sedne na svoje mesto. Arhitekti su proračunima došli do broja ulaza da propulzija bude savršena. Ništa ne vredi. Ameri čekaju. Razvodnik je te večeri opominjao gledaoce da ne formiraju red, nego da prosto uđu u dvoranu. Ali, oni su ipak ostali u redu. Gde su ona romantična vremena kad kauboj nije čekao, već odmah pucao! Davno prošla! Sad mi gubimo živce kad treba stati u red.
Tajna Marije Magdalene
'Da Vinčijev kod' reditelja Rona Hauarda
Sa filmom se nikad unapred ništa ne zna, ali kad je reč o 'Da Vinčijevom kodu' (god. proizvodnje: 2006. trajanje: 148 min.) ostvarila su se najviša očekivanja. Književni bestseler bez presedana u svetskim okvirima (više od 50 miliona prodatih primeraka), roman engleskog pisca Dena Brauna pretočen je u uzbudljiv i privlačan filmski triler zahvaljujući znalačkoj režiji oskarovca Rona Hauarda. Oni koji su pažljivo čitali Braunov roman primetiće da film prati osnovne linije i tematske oslonce knjige, i da se ovde pametno i lukavo povezuju zvanična tumačenja biblijskih legendi sa apokrifnim rukopisima i verovanjima, što u ovom vremenu sloma svih utopijskih projekata i tradicionalnih sistema vrednosti nalazi svoje plodno tlo.
Zagonetno ubistvo kustosa muzeja u pariskom Luvru povod je za istragu u koju će biti uključen poznati američki profesor religioznih i civilizacijskih simbola Robert Lengdon (Tom Henks) a njemu se pridružuje mlada kriptografkinja Sofi (Odri Totu). Ubrzo se i oni nađu među ugroženima i progonjenima, jer analiza glavnih Leonardovih dela otvara osetljiva pitanja Svetog grala, tajne o skrivenom životu Marije Magdalene, sve ono što stolećima prikriva tajno katoličko društvo Opus Dei. U filmu najizazovnije deluju pretpostavke o kodiranim porukama u Leonardovoj 'Tajnoj večeri', što nimalo ne narušava dostojanstvo i integritet njegovog opusa.
Pošto film nije suva sholastička debata i profesorsko nadmetanje u pretpostavkama, već poseduje i elemente potere, skrivanja identiteta i nasilja svake vrste, neki akcioni obrti ne deluju baš najuverljivije. No to ne smeta. Mnogo se htelo, mnogo se započelo, i na kraju imamo nekoliko završetaka.U celini gledalac koji ne mora da bude vernik niti umetnički stručnjak ima povoda da uživa i da izađe bez narušenih ličnih uverenja. Jedan rukavac na kraju filma podseća, i to je izvanredno, na delovanje tajne sekte u 'Rozmarinoj bebi' Romana Polanskog. Ipak, dva i po časa prođu kao tren, a liberalniji slojevi hrišćanske crkve imaju razloga da trljaju ruke, jer malo skepse i nagrizanja okoštalih dogmi nikada nije smetalo. Naprotiv.
