Izvor: Blic, 06.Jul.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz druge predstave
Iz druge predstave
Danilo Kiš 'Elektra', režija Jagoš Marković, produkcija 'Belef'
Danilo Kiš je takozvani nesporazum savremenog doba sa mitom o Elektri u svojoj interpretaciji rešio bekstvom u poeziju. Jer tragična sudbina Elektrina jeste u činjenici da nije reč o pravu na osvetu, već o tome da ona mora da se obavi. Elektrina majka Klitemnestra je time što je ubila svog muža Agamemnona zapravo osudila sebe i nametnula svojoj deci, Elektri i Orestu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << obavezu da se njoj osvete. U predstavi 'Elektra' Jagoš Marković, međutim, priča priču o zlu koje potpuno obuzima čovek i na taj način temu mita o Elektri iz ravni moralne vraća na nivo legalne radnje, ili nečega drugog. Intervencijom u kostimu, ova priča je, naime, vremenski dislocirana u predistoriju, čime dobija obrise arhetipa i svođenja mita na jednu tačku - Elektru koja se naizmenično sukobljava sa ostalim junacima, mužem zidarem, mudrim Strofijem, majkom, čak i sa Orestom, svojim bratom od koga jedino više voli - osvetu. Vanja Milačič je Elektru branila mešavinom folklornih i na momente efektnih dramskih rešenja, kao što je to bilo csena Elektrine reakcije na mrtvo telo majčinog ljubavnika koje joj je 'na poklon' doneo brat Orest.
Međutim, ona iz tako postavljene vizure, stilizacije zla, nije mogla adekvatno odgovoriti na izvrsno naličje osvete koje je izronilo na površinu u punom sjaju zahvaljujući postojanoj, mirnoj, jenostavnoj i ubedljivoj igri Đurđije Cvetić u ulozi Klitemnestre.
Prilično nejasno jeste kako je Pilad (Konstanin Kostjukov) došao u ovu predstavu iz neke sasvim druge predstave i zašto.
Put
(Ivan Zlatkovic, Povratak, Plato, 2004)
Zlatkovicev junak, Vuk, tipican je predstavnik srpske urbane mladosti; njegov dvojnik i antipod je Manojlo Zombi, veteran i žrtva ratova devedesetih. Oni tragaju za smislom i procišcenjem, prvi u hedonistickom samozaboravu, a drugi u zlocinu. Ali, dok je Zombi unapred izgubljen, Vuku predstoji odisejevski put spoznaje i sazrevanja. Isteran iz zemaljskog, culnog lisabonskog raja (zbog greha sa majkom svoje drage), on se suocava sa malim i velikim užasima beogradske svakodnevice i tek tada pocinje njegovo pravo putovanje – u sebe. Dok se, u senci istrage serije obrednih ubistava, stvarnost muti prodorom podsvesnog (iz zapisa o vešticarenju u Istocnoj Srbiji i kolektivnih tripova na tehno-žurkama), a telesnost (cinjenicnost) potiskuju iracionalni uzroci radnji, Vuk se nesvesno ukljucuje u ritual sopstvenog izbavljenja od besmisla i smrti. Putovanje koje je, kao Vuku Isakovicu, pocelo budenjem junaka, završava se njegovim osvešcenjem pred ikonom Preobraženja Gospodnjeg: suocivši se, i bez svoje volje, sa ocajanjem (smrcu) svojih beogradskih navika, on odlucuje da (treba da) izabere nadu i život.
Autor održava interesovanje citalaca preplitanjem i medusobnim rasvetljavanjem razlicitih romanesknih tokova koji su kompoziciono objedinjeni motivima junakovog budenja i putovanja, odnosno iskušenja i sazrevanja. On veoma uspešno umetnicki transponuje neke od najosetljivijih momenata naše stvarnosti i tumaci ih ukrštanjem neizlecivog balkanskog atavizma sa traumom postkomunistickog doba ( zato je edipovska komika zahvatila sve muške likove, a Vukov otac, Sima, cak podseca na Andreasa Sama).
Pančevačko bijenale
Bijenale vizuelnih umetnosti u Pančevu, već 11. po redu, tretira pojam 'vrednosti' u najširem smislu reči. U gradić na samoj granici Srednje Evrope i Balkana, u ovom tranzicionom trenutku, pristiglo je dosta radova zrelih stranih i domaćih autora, zamišljenih nad pitanjima: šta je vrednost, pogotovo danas, da li je merljiva, stalna ili pak promenljiva? Iz ugla stanovnika naše zemlje, ovo poslednje je konstatacija: 'Promena vrednosti je na delu', kao što piše direktor Bijenala Svetlana Mladenov. U protekloj deceniji, i sam ljudski život gubi na vrednosti, a šta onda reći za kulturu?! I dan danas Srbija ne može da zaleči rane, od kojih je patila i posle Prvog svetskog rata, a to su i: zaborav, korupcija, negativna selekcija, kvaziinteligencija, odricanje od invalida...
Relativnost današnjih granica aktuelizuje pitanje postojanja univerzalne vrednosti. U svakom slučaju, na civilizacijska dostignuća nijedna nacija nema tapiju, pa i ovo Bijenale služi prosvećivanju. Nove vrednosti dobijaju i iskorišćena stara zdanja, poput Crvenog magacina na obali Tamiša, iz 18. veka, zahvalnog za umetnost i umetnosti. Upravo u njemu postavljeni su radovi Čena Zena, odlične Anice Vučetić, koja pravu vrednost vidi u individuumu, Živka Grozdanića... Sa Bijenala će ostati u sećanju i ostvarenja uglednog francuskog umetnika Danijela Birena, Kanađanina Matijea Bosažura...
Sve bolji i bolji Bijenale u Pančevu, humani je i kritički doprinos savremenosti. 'Učestvujem u ovoj izložbi, kao umetnik i selektor, da bih pokušao da shvatim enigmu: zašto pogrešno odsvirane note koje interpretira muzičar u metrou, mogu da deluju tako tačno u odnosu na sumornost mesta i na poruke reklamnih plakata?' - reči su Igora Antića.
