Izvor: Politika, 28.Mar.2009, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Iz bajke života u bajku snova

Zadatak je svake prave književnosti, govorio je Ćopić, da oplemenjuje čoveka i da mu život učini lepšim i sadržajnijim

Pre četvrt veka, 26. marta 1984. godine, u predvečerje, tragično je nastradao Branko Ćopić. Poslednjih godina bio je usamljen, tužan, depresivan. Odlučio je da sebi oduzme život. Bacio se sa Savskog mosta na betonski kej reke. Zauvek je otišao, zapisao je Voja Marjanović, iz bajke života u bajku snova.

Kada neko završi život samoubistvom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ispredaju se najrazličitije priče. Bilo je tako i posle odlaska Branka Ćopića. Pominjalo se njegovo teško detinjstvo (rano je ostao bez oca), siromaštvo, ratne strahote, napadi zbog satiričnih priča, teška bolest...Branko Miljković, koji je pod nerazjašnjenim okolnostima stradao u noći između 11. i 12. februara 1961. godine na periferiji Zagreba (nađen je obešen na jednom slabašnom drvcetu), povodom godišnjice smrti Majakovskog, u „Književnim novinama”, 8. aprila 1960. godine zabeležio je i ove redove: „Kad god sam se zapitao šta je to što je poteglo obarač unutrašnjeg revolvera kojim je ubijen, čuo sam njegovo drugarsko preklinjanje: Drugovi, ne spletkarite”. U istom tekstu kaže: „Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika”. I bio je u pravu.

Branko Ćopić, autor romana: „Prolom”, „Gluvi barut”, „Ne tuguj bronzana stražo”, „Osma ofanziva”, „Delije na Bihaću”, zbirki priča: „Pod Grmečom”, „Doživljaji Nikoletine Bursaća”, „Gorki med”, „Bašta sljezove boje”, „Golubija vremena”, knjiga za decu: „Ježeva kuća”, „Doživljaji mačka Toše”, „Orlovi rano lete”, „Magareće godine”, „Mala moja iz Bosanske Krupe”, knjiga pesama i satiričnih priča, rođen je, po svoj prilici, krajem 1914. godine. Ali, u crkvene knjige je upisan prvog dana 1915. godine i to se uzima za datum njegovog rođenja. Otac Vid je umro kada je Branko imao samo četiri godine. O njemu su brinuli majka Sofija, koju su svi zvali Soja, deda Rade i stric Nidža, kasnije važni junaci u njegovoj prozi.

„Moj djeda Rade, govorio je Ćopić, „predstavlja osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva”. Stric Nidža, rudar u Americi, svetski putnik, piscu je otvorio „bogati svijet koji je stvorila narodna mašta”. Osnovnu školu je završio u Hašanima, ispod Grmeča, nedaleko od Bosanske Krupe, nižu gimnaziju u Bihaću, živeći u internatu (više gladan nego sit), Učiteljsku školu u Banjaluci, a Filozofski fakultet (Grupa za pedagogiju) u Beogradu.

Prve radove objavljuje u „Vencu”, „Zembilju”, „Vrbaskim novinama”, užičkom „Učiteljskom podlistku”. U Beogradu, na studijama, druži se sa zemljakom Gojkom Banovićem, Milošem Bajićem i profesorom Dragom Marićem.

Odmah po izbijanju ustanka, 1941. godine, našao se u partizanima. Tokom rata je dopisnik banjalučkog „Glasa” i „Borbe”, piše izveštaje i vesti, skečeve za partizanske priredbe, pesme i priče. Posle rata, pedesetih godina, piše satirične priče i objavljuje ih u „Književnim novinama”, „Kerempuhu”, „Vetrenjači”. U potaji, priča se o njegovim pričama: „Faraon”, „Jeretička priča”, „Večera za druga Sokrata”, „Potraga za prostim građaninom”.

Velika se prašina digla posle objavljivanja „Jeretičke priče”. Napadaju ga, očigledno po narudžbini, Skender Kulenović (u tekstu „Istina i sloboda”) i Dušan Popović („Klevetnička satira”). Kulenović je umereniji i blaži, a Popović kaže: „Niko nema pravo da tobože, u ime slobode umetničkog stvaranja, traži u našoj zemlji takva, u suštini politička i privilegisana, prava koja bi mu omogućavala da se neodgovorno pred javnošću baca blatom na socijalizam i udara na temelje socijalističke demokratije”. Kulenovićev tekst je objavljen u „Književnim novinama”, Popovićev u „Borbi”. U polemiku se uključuju: Velibor Gligorić, Zoran Gavrilović, Zoran Mišić... Situacija se potpuno promenila kada se pojavila zbirka priča „Doživljaji Nikoletine Bursaća” (1956), a pogotovu posle objavljivanja zbirke „Bašta sljezove boje” (1970). Branka Ćopića tada svi hvale. Borislav Mihailović Mihiz posebno ističe njegov humor i dar za stvaranje čitalačke publike. Ćopić vešto spaja vijugavu, veselu i pristojnu stranu vedrine i senoviti tamni puteljak brige, osame i zamišljenosti.

Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža, ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko...

Oženio se 28. juna 1951. godine dr Bogdankom Ilić Cicom, pedijatrom. Umeo je da se šali i kaže da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci. Voleli su da putuju, boravili su u više od trideset zemalja. Obišli su Rumuniju, Bugarsku, Poljsku, Čehoslovačku, SSSR, Mađarsku, Albaniju, Italiju, Grčku, Švajcarsku, Francusku, Englesku, Egipat, Liban, Siriju... Ćopić nikada nije putovao jedino u Nemačku.

NIN-ovu nagradu dobio je 1958. godine za roman „Ne tuguj bronzana stražo”. Redovni član SANU postao je 1968. godine.

Zadatak je svake prave književnosti, govorio je Branko Ćopić, da oplemenjuje čoveka i da mu život učini lepšim i sadržajnijim. Ona je pozvana da čoveka nadahnjuje i podstiče na velika dela i herojske podvige. Takvu književnost je voleo i takvu je želeo i sam da piše.

U tome je, nema sumnje, uspeo u potpunosti.

--------------------------------------------------------:

Ćopić u „Politici”

Prvu priču u „Politici” Branko Ćopić je objavio 8. maja 1936. godine – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove”. Urednik Živko Milićević je shvatio da je „pisac rođen”. Za samo četiri godine, do početka rata, Ćopić je objavio 126 priča u „Politici” i veliki broj priloga u podlistku „Politika za decu”. Sarađuje i 1983. godine, na „Levoj strani”, koju je uređivao Vasa Popović.

Zoran Radisavljević

[objavljeno: 29/03/2009]

Nastavak na Politika...