Izvor: Politika, 23.Mar.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz američke „pandorine kutije”
O epidemiji silovanja u odredima marinaca i avijacije, o gladi u prebogatoj zemlji, noćnim manevrima palestinskih žena, pa sve do jubileja jedne buntovničke mladosti
Solun – Kakve su slike u fotoalbumu prvih trinaest godina 21. veka? Šokantne, uznemirujuće, amoralne! Ali, čak i takve, zabeležene u dugometražnim dokumentarnim filmovima o kojima se ovih dana priča na Solunskom festivalu, dobro je što postoje. Kao svedočanstvo vremena bez idola, ideala i kvalitetnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrednosnog sistema i kao validan dokaz za neki od budućih sudova istorije.
Jedan od takvih, važnih dokaza bez sumnje je „Nevidljivi rat” Kirbija Dika, šokantan film koji svedoči o nedavnom početku revolucionarne istrage o jednoj od najsramnijih, a najčuvanijih tajni u Americi – epidemiji silovanja u američkoj vojsci! O kakvim je razmerama reč svedoči i javno objavljeni podatak da će američke žene-vojnici u borbenim zonama pre biti silovane od strane svojih muških kolega nego će stradati od neprijateljske vatre!
Ministarstvo odbrane SAD i osnovana Služba za seksualno zlostavljanje iznosi i podatak da je samo u 2010. godini broj prijavljenih slučaja bio 19.300 silovanja, a da je broj neprijavljenih minimum još toliki. Dikov „Nevidljivi rat” je snažno fokusiran na dramatične i veoma emocionalne priče žrtava silovanja, najčešće pripadnica marinaca, avijacije i mornarice, i kao takav je i dirljiva optužba sistemskog, decenijskog zataškavanja vojnih seksualnih zločina. Istovremeno, film je i hronika borbe ovih žena da ponovo izgrade svoje živote, borbe za pravdu i istinu i borbe da se američkim političkim zvaničnicima otvore oči kako bi se konačno mogle i zakonski doneti preko potrebne sistemske promene. Još jedna od američkih „pandorinih kutija” je otvorena i povratka nema. Film je izložio problem uz puno svedoka, ali nije zalazio dublje u uzroke epidemije silovanja i psihološke profile vojnika-silovatelja među kojima je i mnogo onih sa oficirskim činovima.
Još jedna priča filmski izašla iz američke „pandorine kutije” je zainteresovala publiku. Dokumentarac „Mesto za stolom” Kristi Džekopson i Lori Silverbah, svedoči o tome da jedno od četvoro američke dece odlazi na spavanje gladno! Glad u Americi? U prebogatoj zemlji koja ima sve resurse, mogućnosti i sredstva da obezbedi pristupačnu hranu za sve Amerikance? Neverovatno, ali istinito. „Mesto za stolom” o ovom problemu govori kroz prizmu troje ljudi koji pripadaju takozvanim „ishranom nesigurnim” grupama, ali i kroz prizmu stručnjaka, aktivista (među kojima je i glumac Džef Bridžis kao osnivač fonda za pomoć gladnima) i običnih građana koji su još uvek malo svesni toga koliko glad može da ima ozbiljne ekonomske, socijalne i kulturne implikacije po američku naciju.
Među Slikama 21. Veka na 15. Festivalu dugomezražnog dokumentarnog filma u Solunu, svakako će se duže pamtiti „Bela noć” izraelske rediteljke Irit Galatime, koji je poput decentne, a snažne filmske poeme o ljudskim pravima. Galatimova iz noći u noć prati grupu palestinskih žena koje, puzeći kroz rupe na ogradama od bodljikavih žica i često bežeći od vojnih izraelskih patrola, odlaze u Jerusalim gde rade kao veoma cenjene kućne pomoćnice, prehranjujući tako svoje mnogočlane porodice. Njihovo uskraćeno pravo na slobodu kretanja, uskraćeno pravo na rad i normalan život, tema je ovog angažovanog filma koji svedoči o svakodnevnom opasnom manevru Palestinki koje tokom tih belih noći u kameru govore o svojim životima, bolu, nadama i snovima.
Snovi i nadanja tema su i potresnog, iako po tonu optimističkog, filma „Slatki snovi” Roba i Lize Fruhtman koji priča o prvoj ženskoj bubnjarskoj grupi u Ruandi, sastavljenoj od pripadnica i Hutua i Tutsija i njihovim naporima da u sopstvenom vlasništvu otvore prodavnicu sladoleda. Svaka od ovih talentovanih muzičarki je 1994. godine preživela jedan od najgorih genocida u istoriji sveta, bilo kao dete žrtve ili kao dete počinioca. Traume su ostale, rane još nisu zarasle, ali je njihov suživot u zajedničkoj muzičkoj trupi i u zajedničkom poslu, jedan od najuspešnijih lekova i istovremeno jedan od očajnički potrebnih izvora radosti i stvaranja zajedničkog puta ka budućnosti mira.
Iz nepalskog mira u irački i avganistanski rat otići će novi „kontigent” zdravih i pravih dečaka, koji će na ponos svojih seoskih porodica iz nepalskih planinskih vrleti postati časni pripadnici slavnih odreda gurki, pripadnika britanske vojske. O svemu ovome govori film „Ko će biti gurka” Kesanga Cetena, u kojem mladići posebne fizičke konstitucije, mišićne i mentalne snage, pokazuju da su svesni toga da se iz tuđih ratova neće možda vratiti živi, ali časna profesija gurki obezbediće bolji život celoj porodici.
Iako nostalgični, tonovi grčkog filma „Hipi, hipi Matala! Matala”!Jorgosa Varelasa, uneli su među gledalište najviše vedrine i pozitivnih osećanja. Iako najmanje mesto na svetu, tokom 60-ih godina 20. veka postalo je „najkontroverznija tačka” grčkog društva koja je izazivala gnev i tada vladajuće vojne hunte i crkve. Ribarsko seoce Matala na jugu Krita preko noći je steklo svetsku slavu, tako što su posle slučajnog otkrića jednog nemačkog studenta helenistike, tamo počeli da pristižu hipici iz celog sveta, koji su spavali i živeli u čuvenim matalskim pećinama, formirajući jedinstvenu međunarodnu zajednicu koja je verovala u slobodu i mir i u bolje i pravednije sutra. I to usred diktatorske Grčke toga doba!
Varelasov film postavlja pitanja ko su bili ovi mladi ljudi, šta ih je dovelo u Matalu i kakav je bio odnos sa lokalnim stanovništvom? Odgovori odmah stižu, kroz autentična svedočenja te nekadašnje mladosti, a danas gotovo sedamdesetogodišnjaka. Profesora, biznismena, muzičara, fizičara, domaćica: Arna i Elmara iz Nemačke, Širli i Pem iz Velike Britanije..., ali i baka Aleksandre i Katerine i od Jorgosa, koji je bio i ostao siromašni ribar iz Matale, lični prijatelj Džoni Mičel koja ga je opevala u svojim pesmama.
Izvanredan film! Korisna lekcija o borbi za suštinske ljudske vrednosti i za ideale slobode, mira i jednakosti. Posle više od 40 godina, zahvaljujući društvenim mrežama, ti nekadašnji „hipici” u stalnom su međusobnom kontaktu, zahvaljujući čemu su se prošlog leta okupili u Matali da proslave jubilej svoje buntovničke mladosti!
Dubravka Lakić
objavljeno: 24.03.2013
