Izvor: B92, 21.Jul.2011, 13:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivan Jovanović - Plastic
Roman o otuđenom životu, o otuđenim idejama i emocijama.
Pompezan i „urban" naslov Plastic, mladog dramaturga Ivana Jovanovića, pojavio se nedavno u Laguninim izlozima. Reč je o Jovanovićevom prvom romanu opisanom kao „trans-žanrovski post-modernistički roman, zato što u sebi kombinuje i filozofski roman i triler i neku vrstu scenarija i filozofske drame”. Jovanović smatra da je njegov roman "napisan i kao neka vrsta filmskog scenarija, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << jer se tako odvija, takav mu je ritam, vrlo kinestetički, i u tom smislu kinestezije sve funkcioniše”. Osim te autorske sugestije, izdavač govori o Plastic-u kao filozofskom trileru „sa političkom konotacijom".
Filozofski roman, politička konotacija, revolucionarna potka – sve su to epiteti koji nemaju baš mnogo veze sa ovim romanom. U slučaju da imaju, onda bi svaka treća knjiga mogla da se protumači kako se kome dopadne. Sva sreća pa su još na snazi određene književne norme koje ne dozvoljavaju da se bilo čije mišljenje izgovara kao vrsta samopromocije. Dovoljo je reći da je ovo jedan savremen roman. Dalje, u poetici postmodernističke umetnosti, koju sam autor navodi, prisutno je mešanje žanrova u okviru jednog medijuma i uopšte mešanje različitih medijuma prikazivanja. Jovanović je itekako posegao za scenarističkom formom koja obiluje romanom. Palo bi vam na pamet da je ovo, u stvari, scenario koji autor, na primer, nije imao gde da proda, pa je neke delove prepisao i nazvao ih književnim delom. Ma koliko bili otvoreni za nove ideje mora se znati razlika – scenario nije forma koju široka publika može da čita, to je samo jedan segment filmske umetnosti. Povučeni Jovanovićevim primerom mešanja žanrova, možemo očekivati da moderni kompozitori pri izvođenju svojih dela dele note kao jedan segment u stvaranju muzike. Onda bi trebalo da prestanemo da se čudimo zašto umetnost sve manje nalazi odjeka kod publike.
Ipak, uključujući i scenarističku formu, roman je stilski ujedinjen. Scenario donekle doprinosti hladnoći glavnog junaka, mladog japija, Nikole. Zaplet romana baziran je na zločinima koji on čini, verujući u njihov pozitivan ishod. Spaljivanje beogradskih klubova i Nikolina ispovest mladom „predstavniku reda i zakona" u stanici policije predočeni su čitaocu kao da je sve to jedan dugački film. Pored misli glavnog lika i opisa koji su škrti, roman je dobio na hladnoći u samom načinu kompozicije poglavlja. Naime, svako poglavlje počinje naslovom ili lokacijom u kojoj se radnja odigrava. Ovakva vrsta šablonizovanja obično se vezuje za nauku i retko je prisutna u umetnosti. To je takođe odlika scenarija koji pretenduje da da što jasnije informacije koje su u vezi sa spoljašnjim odlikama radnje. Podnaslovi i opisi mesta dešavanja radnje u nekim delovima deluju prikladno, dok su u drugim potpuno nepotrebni. Međutim, ako hladno seciramo roman ne možemo poreći da scenario u većini romana izaziva pozitivan efekat – on doprinosi što preciznijoj slici priče, što formalno odgovara sadržaju.
Jovanovićev junak, po svemu navedenom, podseća na Patrika Bejtmena, glavnog lika romana Američki psiho. Ako izuzmemo kulturološku i socijalnu razliku između Amerike i Srbije, uvidećemo da su oba ova junaka na sličnoj obrazovnoj i socijalnoj lestvici. Osim toga što je priča Plastic-a pojednostvaljena, oba lika, i Nikola, i Bejtmen traže neki smisao u zločinima koje čine. Ipak, naš Nikola, na tren, počinje da sanja, ali se njegovi snovi pretvaraju u farsu. To postaje njegov okidač. Čineći nedela, on pokušava da natera ljude da se osvrnu oko sebe i da se osveste; on pokušava da revitalizuje moral u ljudima tako što će sam delati nemoralno. Nikolina nova misija je bolestan pokušaj da se očisiti svet. Pisac govori o iskrvarenoj i uprljanoj omladini, o detinjstvu koje bi trebalo da se vrati na nivo čistog. Jedini način na koji je to moguće jeste uništiti ono što je loše. Tu se upliće veliko pitanje romana – pitanje krivice. Koliko je čovek postao loš i šta je ono što ga je nateralo da postane takav? Pozadina romana jeste i naša pozadina i pitanje je samo u kojoj meri smo mi isti kao Jovanovićevi likovi?
Plastični sado-mazo, plastični CC, klub Plastic, sve su to simboli koji se pojavljuju u romanu i koji reflektuju psihu glavnog junaka. Na širem nivou, naslov „Plastic" upućuje na svet romana i njegovog glavnog junaka. „Plastic" se može tumačiti u skladu sa plastikom, materijalom savremenog sveta koji je veštački. Prostor koji nas okružuje satkan je od veštačkih, zagađujućih materijala, pa su i ljudi i ljudske emocije nestale ili su postale „uvrnute" (zagađene) ili veštačke. Iza naslova koji opisuje otuđenost čoveka od prirode i prirodnih emocija krije se velika kritika savremenog društva i politike. Od svaljivanja krivice na verskoj i rasnoj osnovi do potrebe da se ljubav i bolest izjednače roman govori o nedostatku ikakvog smisla, o veštačkoj istini, veštačkim emocijama, o veštačkom životu.
Kada se roman sagleda u celini, sve je tu: sve ima svoje zašto, svaki motiv, računajuči i naslov romana je opravdan. Ali roman i dalje deluje naivno. Prateći formu filmova iz ’90ih (poput Dežurnih krivaca) kada se lik na kraju izvlači uz neočekivan obrt, i ovde Jovanović poseže za „neočekivanim" obrtom. Međutim, takav kraj je prikazan kao jevtina priča o grehu i pokajanju. Neosporno je da je Ivan Jovanović talentovan dramaturg, da ima mnogo toga da kaže i za većinu stvari je u pravu, ali književnost je nešto više od jedne ideje za scenario.
.jpg)
