Izvor: Blic, 04.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Italijanske likovne poruke
Italijanske likovne poruke
SANU
Predstavljanje Kolekcije savremene umetnosti Ministarstva spoljnih poslova Italije (Palata Farnezina) jedan je od uzora na kojima se uči i probija u svet sa diplomatskog i kulturnog stanovišta, istovremeno.
Mada izgleda neprimereno reći da su naspram renesanse italijanska moderna i avangarda nedovoljno afirmisane, njihova aktualizacija počiva na temeljima postavljenim pola milenijuma unazad. Bez renesansne perspektive >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ne bi bilo Bočonija, De Kirika, Morandija…, Burija, Fontane, Pistoleta, pa u krajnjoj liniji ni velikog Pikasa koji se usudio da je sruši.
Nepravedno skrajnuta, snagom internacionalne Pariske škole, italijanska moderna pronicljivim diplomatskih koracima traži svoje zasluženo mesto u svetskoj umetnosti i nadoknađuje korak koji je izgubila lošim imidžom stečenim simpatijama nekolicine velikih umova prema fašizmu.
Ukratko, ova je izložba primer kako se može vratiti dobar glas koji, doduše stručnjaci nikad nisu ni osporavali, iako mnenje jeste.
Kolekcija iz Farnezine zapravo anticipira privrednu manifestaciju 'Italija u Beogradu 2005', a stiže nam u donekle izmenjenom obliku iz Indije i prati diplomatsku aktivnost Italije. Ona je probrana oštrim okom profesora Rimskog univerziteta La Sapienza, Mauricija Kalvezija i propraćena njegovim stručnim (i potkrepljujućim) tekstom. Ona je formirana bez ustupka tekućoj politici i predstavlja epohalne vrednosti. Najzad, ona nije isključivo vlasništvo Farnezine, menja se, dopunjuje, obogaćuje zahvaljujući pozajmicama muzeja, galerija, kolekcionara i samih umetnika. Jer, iza ove globalne akcije stoji državni i nacionalni interes, a on je, jezikom pojedinca, patriotski čin, takođe.
Srpska diplomatijo, prst na čelo!
Udarac
(Tomas Bernhard, Beton, Alexandria Press, 2005)
Junak romana je sredovečni intelektualac ('nezavisni mislilac'), Rudolf, koga su plućna bolest i duhovna nesređenost potpuno uništile. Bez dovršenih škola, on je umišljeni muzikolog koji planiranom delu o Mendelsonu pridaje značaj opravdavanja vlastitog postojanja (pred svima, ali najpre pred samim sobom). Ali, kako je taj 'izrazito važan, naučno besprekoran rad' već duže od decenije samo zamisao (koja ga muči, ne da mu mira), junak se boji (ali to prećutkuje) da njegov život nije samo promašen, već i suvišan (nepotreban ili, čak, nemoguć). Razočaran (i uplašen) zbog ljudi (koji su se ubili, poludeli ili postali banalni) i sveta (kojim gospodare sujeta i licemerje), on se zatvara u napuštenoj roditeljskoj kući (nadzemnom betonskom grobu) obavijenoj maglom (jezom, beznađem), gde su mu jedini (preostali) poznanici hroma poslužiteljka (sa govornom manom) i starac iz Niderkrojta (truo i pre smrti).
Kritikujući (katoličku) crkvu i (austrijsku) državu, on se posredno obračunava sa roditeljima koji su ga zalili betonom konformizma, ali istovremeno, u klopci samoobmana i nemoći, krije kaput pokojne majke (nju samu) u zaključanom ormanu (svom srcu); iako proklinje sestru Elizabetu kao 'najvećeg neprijatelja duha' ili je osvetoljubivo ponižava do 'primitivnog pomoćnog sredstva' za rad, Rudolf zna da je ona sve što mu je preostalo od volje za životom i, zato, njegova poslednja (opsesivna) strast. Kada se na putovanju (nade i obnove) po Mediteranu bude suočio sa nesrećnom sudbinom mlade Ane Hertl, čiji je hibris-pokušaj upravljanja svojim životom - kažnjen samoubistvom (udarcem u beton), junak će, pred sopstvenom, užasnom željom da umre, ponovo pobeći u izbezumljenost.
'Beton' je remek-delo jednog od najvećih pisaca 20. veka.
