Izvor: Politika, 30.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Italijanka, prva evropska slikarka
Specijalno za "Politiku"
Venecija, decembra – U elegantnom zdanju Palate Cini, koja gleda na Kanal grande, zavučen u srce Venecije, izložena je umetnička zbirka grofa Vitorija Cinija, pokrovitelja umetnosti i kolekcionara. Pored najfinijih predmeta od porcelana, slonove kosti i keramike, vrednog nameštaja i minijatura, stvarni značaj zbirke ogleda se u slikama iz toskanskog renesansnog i manirističkog perioda. Među njima se izdvajaju dela Botičelijeva, Lipijeva, Pontormova i Pijera >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << de la Frančeske
Ovog puta, pored stalne postavke, posetiocima Palate Cini se pružila jedinstvena prilika da pogledaju i lepu izložbu – "Rozalba, 'prva evropska slikarka'", organizovanu povodom dvesta pedeset godina od smrti venecijanske slikarke Rozalbe Karijera. U Palati Cini prvi put su predstavljena ostvarenja pristigla iz važnih italijanskih i evropskih muzeja, kao i privatnih i javnih kolekcija.
Rozalba Karijera (Venecija, 1675-1757) bila je najglasovitija italijanska umetnica u Evropi 18. veka. U vremenu u kojem je rokoko umetnost doživljavala svoj zamah, ova slikarka otmenog sveta, sa izuzetnom profinjenošću i izvanrednim smislom za boje, posvetila se minijaturi i portretu. Zahvaljujući dragocenim i čuvenim portretima ljudi iz venecijanskog i evropskog društva, koji su savršeno interpretirali ideale ljupkosti i tipične stilske karakteristike ansijen režima, epohe imaginarnog "srećnog" života, Rozalba je prodrla u sami centar mreže evropskih vladara i predstavnika visoke aristokratije. Odličan tumač mondenskog društva svog doba, doživela je ogroman uspeh na glavnim evropskim dvorovima: onim saksonske kneževine, na bečkom dvoru, i u mnogim vojvodstvima.
Rozalbinoj slavi doprinela je i činjenica da je bila prva umetnica koja je koristila slonovaču u minijaturama, uspevajući da im podari karakterističan sjaj. Bila je i prva slikarka koja je odbila da sledi akademska pravila prema kojima je minijatura morala da bude urađena kratkim, dobro amalgamiranim potezima. Davala je prednost brzom potezu, karakterističnom u venecijanskom slikarstvu.
Na izložbi je prvi put javno predstavljena izvanredna selekcija minijatura velike vrednosti. Među njima izdvajamo minijaturu na slonovači "Nevinost", koju je umetnica, nakon izbora za zaslužnog člana, poslala Akademiji Sveti Luka u Rimu 1705. Ova beličasta minijatura sa plavkastom pozadinom, koja prikazuje devojčicu u beloj haljini sa golubom u ruci, sa savršenim sazvučjem "belog iznad belog", navela je slikarkine savremenike da je uporede sa Gvidom Renijem. Nimalo ne čudi što je svaki stranac na položaju, prolazeći kroz Veneciju, žudeo za portretom sa potpisom Rozalbe, kao i za, bar jednom, njenom minijaturom.
Slikarka je danas najviše poznata po svojim pastelima. Upotreba ove tehnike, inovativne u to vreme, umesto dugog i dosadnog poziranja, omogućila je brzu izradu portreta, naravno, u korist prirodnosti. Pomoću obojenog praha, mekanog kao puder, koji i dašak raspršuje, slikarka je, sa ljupkošću, uspela da dočara privremenost lika, šaljući diskretnu poruku da je stvarnost svakog pojedinca, istina svakog lica, prolazna.
Fama Rozalbe Karijera nije imala granica. Od engleskih lordova do prinčeva, svi su bili saglasni da su njeni portreti izvanredni. Bila je, možda, jedina koja je uspela da dobije podršku i odobravanje ne samo rafiniranih poznavalaca lepog internacionalnog društva, već i konzervativne venecijanske aristokratije. Danas se većina Rozalbinih slika nalazi u drezdenskoj Pinakoteci.
Skoro pola veka evropski dvorovi su tražili njene slikarske usluge. Uprkos čestim pozivima i velikodušnim ponudama, sem što je tri puta boravila u Parizu, Modeni i Beču, Rozalba je više volela da ostane u Veneciji, gde je, bez prestanka, radila celog života. Čitava Venecija, njeni duždevi, karnevali, lascivni pesnici i komediograf Goldoni, našli su mesto na Rozalbinim slikama.
Ipak, patnja je obojila slikarkine poslednje godine života; provela ih je izmučena slepilom i mentalno. Od 1746, Rozalba više nije mogla da slika, vid joj je oslabio, ruke podrhtavale. Za ostarelu umetnicu, koja je čitav život na portretima koje je stvarala i podvlačila frivolnu i bezbrižnu lepotu drugih, nemogućnost da i dalje slika kao što je želela postala je nepodnošljiva. I nervi su počeli da "popuštaju"...
[objavljeno: ]
