Izvor: Blic, 20.Jun.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorijska romansa
„Možda je istorija, kao neki živi organizam ili kao lik iz umetničkog dela, samoinicijativno planirala ponavljajuće ukrupnjavanje pa usitnjavanje balkanskog humusa i kamena. Čini se da je postojanje tog plana sasvim izvesno, a njegovo kruženje još nezavršeno" - napisao je Vladislav Bajac u romanu „Hamam Balkanija" („Arhipelag"), koji je promovisan juče u prostorijama PEN centra. Bajac za „Blic" govori o romanu, ličnim momentima u njemu, dodirnim tačkama knjige >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa našom svakodnevicom.
„Hamam Balkanija" je satkan iz dvojnosti, čak je pisan i ćirilicom i latinicom, radnja se odvija u Beogradu i Istanbulu u XVI i XX veku...
Bajac napominje da se dugo bavio skupljanjem građe, da je to donelo niz zanimljivih momenata, da je ovim romanom, između ostalog, pokušao da se razračuna sa floskulama i predubeđenjima o Balkanu, napomenuvši da su u vreme najvećih ratova i razaranja Beograd i Istanbul bili kosmopolitski gradovi, da je našao rečnike koji svedoče da su još u srednjem veku Arapi napravili arapsko-srpski rečnik, što svedoči o snazi srpske kulture...
Koji momenat u romanu bismo mogli izdvojiti kao najličniji?
- Kada se posle 5. oktobra 2000. osnivalo Srpsko književno društvo, održao sam inauguracioni govor, s obzirom na to da nisam prethodno bio član nijednog književnog udruženja. Rekao sam, između ostalog, „Ovde smo da zidamo a ne da rušimo". Dakle, najbliži momenat u knjizi mi je kodža Mimar Sinan, koji, iako mu je posao bio vojno razaranje, zapravo je bio veliki graditelj i arhitekta. Prestao je da ruši da bi gradio. Zanimljivo, posle ko zna koliko odlazaka u Istanbul, uspeo sam da nađem džamiju gde je on bio svoj zidar, graditelj i klijent u isto vreme. Fascinirala me svojom porukom - ona je veliki korak i više i dalje i jače od tog „treba zidati a ne rušiti".
U čemu se ogledaju dodirne tačke ovdašnje realnosti i „Hamam Balkana"?
- S obzirom na to da nam je politika ušla i u kupatilo i u spavaće sobe - istorija - ta reč mi deluje nekako daleko, jer ljudi su isti, menjaju se tehnologije - jedna od tih dodirnih tačaka je priča o tome da svet nikada nije bio crno-beli. Takvim su ga predstavljali samo adaptirani događaji, priče o bitkama, grubostima, osvajanjima, tzv. istorijskim faktima. Vidimo da se i danas buduća istorija zida na sličnim elementima, floskulama, parolama, priličnom broju laži. Bavio sam se onom suptilnijom, a tačnijom istorijom, punom nijansi.
U knjizi ima, da tako kažem, i jedan pedagoški čas koji sam napravio na primeru jednog užasavajućeg poraza koji je imalo Osmansko carstvo na vrhuncu svoje moći. Bavio sam se i time kako ga je svarilo, savladalo i iz njega izašlo, za razliku od Srba koji su iz Kosovskog boja izvukli loše pouke i nikada završenu mistifikaciju i mitomaniju.
