Izvor: Politika, 31.Jul.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija je kao pomahnitali voz
Ako čovek tačno razmišlja, na ivici je opasnosti. Ako, pak, izgovara istinu, u blažem slučaju proglasiće ga mizantropom, kako je uverljivo pokazao Molijer
Protekle letnje dane proveli smo čitajući najnoviju knjigu Bore Draškovića, reditelja, univerzitetskog profesora, člana PEN-a, doctorhonoriscausa „Krug maslinom”. Bio je to još jedan lep povod da razgovaramo sa ovim jedinstvenim, neobičnim, skromnim, nenametljivim srpskim umetnikom.
Boro Drašković >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednako uspešno radi u svim medijima: na filmu, u pozorištu, na radiju i televiziji. Intervju sa cenjenim sagovornikom uradili smo uoči njegovog odmora koji će, kako reče, provesti radno na dači u blizini Moskve, odakle potiče njegova supruga Maja Drašković.
Nije lako govoriti o Vašim delima, jer su ona za mnoge ideja vodilja. Knjiga pozorišnih eseja „Krug maslinom” bavi se pojavama, ličnostima, delima. Dokle se protežu masline u umetnosti?
Dokle i Mediteran, čiji je heraldički znak i maslina! Zahvaljujući putovanju i medijima, kulture se neprestano prožimaju, geopoetski radijus sredozemnog kruga neprestano se širi: Mediteran dopire dokle i pojave koje ga označavaju, ličnosti, dela... U krugu masline, na svekolikim pozornicama i ekranima (poput masline, nemaju granica!), već je odigrana cela istorija sveta, poezijom natkriljena, učinjena tako podnošljivijom. Istorija Mediterana jeste popis ratova i uzastopnih ideologija, ali prava njegova biografija je i u oblicima stvaralaštva. Na koricama knjige je crtež iz mape koju je za scenografiju moje predstave uradio majstor od koga sam učio film, Andžej Vajda: Magbet sa podignutim mačem u krugu štitova na kojima leže ubijeni ratnici. „Mediteranski identitet” zapravo se rađa iz jedinstva različitosti, da ne kažemo – suprotnosti: maslinova grančica, znak tolerancije, ali u šifri je i smrtonosni odsjaj sa vrha noža u Kamijevom „Strancu”. Tako gledano, u krugu masline, ali i mača, kruži zemaljska kugla.
U svakom umetničkom delu može se naslutiti protest, ali i ljubavna izjava. Šta naslućuje knjiga „Krug maslinom”?
Ljubavni krug! Sve priče su o ljubavi, ali i eseji su svojevrsno razmišljanje o glavnoj emociji. Uzmimo samo „molitvenik za nevernike”, Hamvašijevu „Filozofiju vina” (prevod i pogovor Sava Babić), ili „O Bogu, o muzici, o ljubavi” (Emil Sioran)... „Krug maslinom” se vezuje za velike teme kojima se neprestano bavi umetnost: ljubav, smrt, oslobađanje... Pokušavajući da dosegne estetsku istinu... Na kraju ispada da se sve objedinjuju i da esej jednostavno raspravlja o sudbini čoveka.
Vaša najdragocenija imovina su, uvek tvrdite, Vaši naslovi: „Život je lep”, „Prizori iz Kine”, „Vukovar, jedna priča”, „Antigona u Njujorku”, „Pogled prolaznika”, „Ravnoteža”...
Rado bih priključio i najnovije: „Film o filmu” i „Krug maslinom”, ali neka sveti broj sedam zaustavi taštinu. Naš život je takav. Profesija je takva. Svakako, „prihvatamo mnoge pojedinačne životne vrednosti”, ali najveća dragocenost je, bez sumnje, duhovno postignuće, delo koje ste uradili sa drugima, naslov do kojeg ste stigli sa bliskom osobom... Pravo bogatstvo je delo, da li će vas nadživeti, nije vaša briga.
Kao rođeni Balkanac, još davno ste izjavili: najradije bih se odmorio od istorije?
Ne samo ja, već svi Balkanci, znali to ili ne, glasno ili podsvesno, ponavljaju sa Džejmsom Džojsom: istorija je mora iz koje želim da se probudim. I ne samo Balkanci, sve češće tako govore i ljudi sa raznih strana zemaljskog šara. Spirala istorije se strahovito ubrzava, biće da se naša planeta sve brže vrti jer se morska bolest, mučnina gotovo svakog čoveka (celog čovečanstva) stalno uvećava, iz dana u dan. Prošlo je, eto, već dvadeset godina od početka raspada našeg zavičaja. Kakva li je brzina dvaju desetleća, ako život ljudi zapravo nije stigao da se presudno poboljša?! Sve te godine, prirodno, ulaze u agonografiju, nema predaha tamo gde je istorija aktivna poput pomahnitalog voza: Međunarodni filmski festival Palić je u godini svog zvaničnog punoletstva (zrelost je pokazao još kao novorođenče!) pozvao dvadesetak filozofa, politikologa, doktora prava, sociologije, istoričara, psihologa, novinara, pisaca, filmskih reditelja, iz svih krajeva nekadašnje zajedničke države da, u okviru naučnog skupa, odgovore na pitanje izvedeno iz naslova jednog hrvatskog filma: „Kako je počeo rat na mom Balkanskom (polu)otoku”? Za „dokazani materijal” izabrano je deset filmova, među njima (po redosledu nastanka): „Vukovar, jedna priča”, „Pre kiše”, „Podzemlje”, „Država mrtvih”...
Opasno i uzbudljivo vreme – da bi se progovorilo o tragediji, da li je nužna „istorijska distanca”?! Nužna je iskrenost! Mene i Maju Drašković sa kojom sam pravio film, ubedio je Marko Aurelije: ko je video sadašnjost, video je sve. Zanimljivo prvo prikazivanje „Vukovara, jedne priče”, bilo je je upravo na Palićkom festivalu. Potaknuta „dokumentom o emocijama”, bila je to visokokatarzična, možda najuzbudljivija projekcija, među svim koje su usledile posle, u zemlji i širom sveta. Bilo kako bilo, sva stanovišta izložena kroz činjenice, u odbrani dijaloga, na okruglom stolu–spirali, pokazala su da je, uklonivši nišane, moguće podvući crtu ispod minulog razdoblja, u ime budućnosti.
Koliko smo i da li smo zaboravili na poruku, pouku pravednosti koju Vi često ponavljate: ne čini drugome što ne želiš da tebi čine?
I pored toga što se često kunemo u tu pouku, još češće je zaboravljamo i kršimo. Čovek zapravo nije religiozan samim tim što ide u crkvu, ili se svakodnevno moli, pre spavanja. Pravoveran je ako poštuje biblijski nalog da ne čini zlo. Tek kada bi se iskorenila mržnja, istorija bi postala (ukoliko bi uopšte bilo potrebno da postoji) letopis stvaralaštva, neprekinuti tok blagotvornih mogućnosti...
Vaša umetnost sudeći po bogatoj, uzbudljivoj biografiji pripada jedinstvu opasnosti?
Ako čovek tačno razmišlja, na ivici je opasnosti. Ako, pak, izgovara istinu, u blažem slučaju proglasiće ga mizantropom, kako je uverljivo pokazao Molijer, u težem slučaju postaće „sumnjivo lice”, primetio je Ivo Andrić.
Za ovu priliku pomenuću jedan, nikako bezazlen primer. Izvrstan reditelj profesor Hugo Klajn, psihijatar, istaknuti šekspirolog, čovek koji je pouzdano razumeo teoriju i praksu režije kao granični psihički fenomen, pred kraj bogatog života je u Ateljeu 212, sledeći svoju modernu zamisao, predstavu „Gluvi i nemi” postavio iza spuštene zavese, sa glumcima, ali i sa gledaocima na – velikoj pozornici. Međutim, bahatost takozvane uprave kuće izgoni gotovu predstavu na malu scenu „Teatra u podrumu”! Naravno, Klajn oseća da je u opasnosti ne samo njegovo poimanje scenskog prostora, pa se odano braneći svoju estetsku istinu – odriče predstave! A radeći u Narodnom pozorištu „Ričarda Trećeg” suočava se sa zloslutnom rabotom „pozorišnog podzemlja” i, duboko potresen, naslutivši da je čitav projekat u opasnosti, napušta svoju – poslednju režiju! I nikom ništa! Gotovo da nema beznačajnih biografema: ako je u opasnosti radna biografija, u pitanju može biti ceo životopis.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 01.08.2011.
