Izvor: Politika, 29.Maj.2010, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Istina spaljena suncem

Sa Ni­ki­tom Mi­hal­ko­vim o no­vom fil­mu, ko­ji za­pad­nja­ci na­zi­va­ju „pro­pu­ti­nov­skim”, ko­ji iza­zi­va po­le­mi­ke ali ne osta­vlja ni­ko­ga rav­no­du­šnim...

–Ovo ni­je pri­ča o ra­tu ko­ji vo­diš na tu­đoj te­ri­to­ri­ji, u Vi­jet­na­mu, Kam­bo­dži... Ovo je pri­ča o dru­goj vr­sti ra­ta, ve­li­kog pa­tri­ot­skog ra­ta, ra­ta za od­bra­nu otadž­bi­ne, a ka­da je to ta­ko on­da se ne bo­re >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa­mo lju­di, sve se bo­ri, ze­mlji­šte se bo­ri, pti­ce, kra­ve, pred­me­ti. Ima u to­me i do­sta me­ta­fi­zi­ke – ka­že slav­ni ru­ski re­di­telj Ni­ki­ta Ser­ge­je­vič Mi­hal­kov, pri­ča­ju­ći ne­dav­no u Ka­nu za „Po­li­ti­ku” o svom ep­skom fil­mu „Eg­zo­dus:Var­lji­vo sun­ce 2”, pr­vom na­stav­ku Oska­rom na­gra­đe­nog de­la „Var­lji­vo sun­ce” (dru­gi će bi­ti pri­ka­zan u Ve­ne­ci­ji) u ko­jem ga po­no­vo gle­da­mo u ulo­zi Ko­to­va, Ole­ga Menj­ši­ko­va kao KGB ma­jo­ra Ar­sen­ti­je­va, a Na­de­ždu Na­đu Mi­hal­kov kao Ko­to­vlje­vu ćer­ku...

Je­dan od mo­ti­va za na­sta­nak ovog fil­ma le­ži i u to­me, ka­že Mi­hal­kov, što se vr­lo do­bro se­ća pa­ri­ske pre­mi­je­re sjaj­nog Spil­ber­go­vog fil­ma „Spa­sa­va­nje re­do­va Ra­ja­na”, ka­da je uočio da ve­ći­na mla­dih lju­di mi­sli da je is­kr­ca­va­nje u Nor­man­di­ji je­di­no ono zna­čaj­no što se do­go­di­lo to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta i da ne zna­ju go­to­vo ni­šta o ra­tu na Is­to­ku. Stra­šnom ra­tu, stra­šnim žr­tva­ma...

Ovo je ve­o­ma kom­plek­san film o ve­li­kom otadž­bin­skom ra­tu, sni­ma­nje je du­go tra­ja­lo a to je od Vas kao re­di­te­lja i pro­du­cen­ta, ali i ce­lo­kup­ne eki­pe, si­gur­no zah­te­va­lo ve­o­ma sna­žnu ener­gi­ju?

To je isti­na, ali mo­gu da ka­žem da da­nas imam eki­pu ko­ja mo­že da ura­di bi­lo ko­ji pro­je­kat. To su lju­di ko­ji mo­gu ra­di­ti na du­ge sta­ze, što je ve­o­ma va­žno, jer ov­de go­vo­ri­mo i o po­nov­nom ro­đe­nju film­ske in­du­stri­je u ze­mlji. Ona bi tre­ba­lo da bu­de ve­li­ka i ozbilj­na in­du­stri­ja a ne po­li­gon za pra­vlje­nje vi­deo kli­po­va i re­kla­ma. Do­đeš, od­ra­diš ne­što, uzmeš ne­ki no­vac i odeš ku­ći. Ta­ko ne mo­že da na­sta­ne ozbilj­na film­ska in­du­stri­ja. Lju­di ko­ji su sa mnom ra­di­li ni­su ra­di­li sa­mo za no­vac, već su ra­di­li pre­da­no i is­traj­no za­to što vo­le film.

Mno­gi su ovaj Vaš film već na­zva­li „pro­pu­ti­nov­skim”?

Ka­da ne­ko tra­ži ne­što i gle­da ne­što što sna­žno že­li da vi­di, on će na­ći ono što tra­ži. Ka­da bih že­leo da vi­dim Bre­da Pi­ta na va­šem me­stu, ka­ko da­nas raz­go­va­ra sa mnom, ja ću ga vi­de­ti. Oči­gled­no je, na­rav­no, da vi ni­ste Bred Pit, kao što je oči­gled­no i da moj film ni­je „pro­pu­ti­nov­ski” ma šta to zna­či­lo. Gde je tu Pu­tin? U vo­zu dig­nu­tom u va­zduh, ko­lo­ni iz­be­gli­ca na ko­je pa­da­ju bom­be iz ne­mač­kih „štu­ka”, u Sta­lji­no­voj kan­ce­la­ri­ji, me­đu lju­di­ma spa­lje­nim u se­o­skoj šta­li u znak ne­mač­ke od­ma­zde? Je li on onaj mla­dić ko­ji gi­ne is­pred ne­mač­kog ten­ka na kra­ju fil­ma? Gde je on? Po­ka­ži­te mi ga? Na­rav­no, sva­ko mo­že da go­vo­ri, da na­pi­še i da mi­sli šta ho­će i da tra­ži ono če­ga ne­ma. A šta ka­že­te na to što je u pro­za­pad­nim no­vi­na­ma pi­sa­no da je ovo „pro­sta­lji­nov­ski film”?

Mo­žda za­to što smo od us­po­sta­vlja­nja „uje­di­nje­nog evrop­skog kra­ljev­stva” sve­do­ci stal­nog po­ku­ša­ja re­vi­zi­je isto­ri­je Dru­gog svet­skog ra­ta i uma­nje­nja zna­ča­ja do­pri­no­sa so­vjet­skih tru­pa i so­vjet­skih, ru­skih žr­ta­va?

Zna­te ka­ko, na­iv­no je mi­sli­ti da ka­da pe­de­set sta­rih lju­di sta­vi­te za­jed­no od to­ga mo­že­te do­bi­ti jed­nu no­vu, mla­du oso­bu. To ne mo­že, oni će i da­lje osta­ti sta­ri. Ali, ne­ki lju­di još uvek ve­ru­ju u ilu­zi­ju da je to mo­gu­će. S dru­ge stra­ne, ne raz­u­mem smi­sao to­ga da se u moj film im­pu­ti­ra­ju stva­ri ko­je ta­mo ne po­sto­je.

Ova pri­ča je ba­zi­ra­na na isto­rij­skim fak­ti­ma ili fik­ci­ji?

Sva­ka film­ska pri­ča je na ne­če­mu ba­zi­ra­na. U mom fil­mu ima i fik­ci­je. Re­ci­mo, sce­na ka­da Nem­ci u znak od­ma­zde ka­žnja­va­ju se­lja­ne ta­ko što ih ži­ve spa­lju­ju u šta­li, ni­je se mo­gla do­go­di­ti u pr­voj go­di­ni ra­ta u So­vjet­skom Sa­ve­zu, jer ta­da još ni­su bi­le for­mi­ra­le par­ti­zan­ske je­di­ni­ce. Na­rav­no, va­žno je zna­ti da ka­da upo­tre­blja­vaš ne­što što ni­je fak­to­gra­fi­ja, da to ne či­niš za­to što to ne znaš, već za­to što že­liš i što znaš da to ima umet­nič­kog oprav­da­nja.

Za­ni­mlji­vo je i to što po­kre­će­te pi­ta­nje re­li­gi­je, što vi­di­mo da u ko­mu­ni­stič­kom Sta­lji­no­vom re­ži­mu i Sta­lji­no­voj ar­mi­ji ni­su svi bi­li isti i ni­su svi ima­li isti od­nos pre­ma re­li­gi­ji?

I to je ono što sam hteo da ka­žem. Mla­di Ta­ta­rin, mu­sli­man, mo­li se pred stra­šnu bit­ku, kla­nja, a mla­di ru­ski voj­nik sa­mo po­na­vlja svo­je ime, ime svo­ga gra­da, adre­su na ko­joj sta­nu­je i broj. On ni­je vas­pi­tan da zna šta je to mo­li­tva. To je ve­o­ma va­žna po­ru­ka. Ima mno­go va­žnih po­ru­ka u mom fil­mu, on je slo­je­vit, po­treb­no je is­tra­ži­va­ti te slo­je­ve, a ne sa­mo se­de­ti i je­sti ko­ki­ce.

Za­što ste od­lu­či­li da o sve­mu ovo­me go­vo­ri­te baš sa­da?

Za­to što čo­ve­čan­stvo, a po­seb­no lju­di u Ru­si­ji, gu­be ovu vr­stu imu­ni­te­ta. Za­to što lju­di da­nas fo­ku­si­ra­ju svo­je ži­vo­te na ma­le pro­ble­me ko­ji im se či­ne ogrom­nim. Moj cilj je da po­ka­žem da su po­sto­ja­li i da po­sto­je ogrom­ni, va­žni i su­štin­ski pro­ble­mi, da pod­se­tim da ma­le stva­ri zna­če sre­ću. Da imaš da ku­piš sla­do­led, da se ču­ješ sa ro­di­te­lji­ma, da uhva­tiš auto­bus na vre­me, sve je to sre­ća. Je­di­no ka­da iz­gu­biš te ma­le stva­ri, te ma­le fi­ne mo­guć­no­sti, tek ta­da shva­tiš da su oni zna­či­li sre­ću. U da­na­šnjem sve­tu luk­su­za i gla­mu­ra, mno­gi se ne­će ose­ća­ti pri­jat­no gle­da­ju­ći ovaj moj film, pi­ta­će se za­što to­li­ka ljud­ska tra­ge­di­ja sa­da, ali mi tre­ba da se se­ća­mo i da za­pam­ti­mo ne­ke stva­ri. Va­žne, su­štin­ske stva­ri.

Mi­šlje­nja sam da će Vaš film bi­ti va­žan mla­doj ge­ne­ra­ci­ji.

Spe­ci­jal­no mla­di­ma. Pri­mio sam ogro­man broj pi­sa­ma od stra­ne mla­dih lju­di. Ve­o­ma su du­bo­ka, ra­zlo­žna. Dir­nu­ti su. Ne­ki od njih mi se za­hva­lju­ju za ova­kav film. Me­đu­tim, za­ni­mlji­vo je da ta­kva pi­sma do­bi­jam na lič­nu adre­su. Ret­ko ko­je od njih se po­ja­vi u jav­no­sti. U jav­no­sti se sa­mo po­ja­vlju­ju na­pa­di na me­ne.

Kao što su vas va­še ko­le­ge, film­ski auto­ri iz udru­že­nja či­ji ste pred­sed­nik, na­pa­li da ste ve­li­ki dik­ta­tor? Šta je pra­vi raz­log nji­ho­vom ne­za­do­volj­stvu? No­vac za ko­ji mi­sle da ste uze­li od njih da bi­ste Vi sni­mi­li film, ili ste za­i­sta pred­sed­nik-dik­ta­tor?

Ja dik­ta­tor!? Ka­da vo­li­te ne­što, na­rav­no da ni­je po­treb­no da ob­ja­šnja­va­te za­što, ali ka­da ne­što ne vo­li­te on­da je po­treb­no da ob­ja­sni­te raz­lo­ge da bi ih svi raz­u­me­li. Mo­gu da ka­žem da sam vi­deo ka­ko su oni ju­če si­lo­va­li ko­zu na Kro­a­ze­ti i da to ne­ko pri­hva­ti zdra­vo za go­to­vo. Da­nas mo­že­te, da­kle, da ka­že­te bi­lo šta o bi­lo ko­me, ali neo­p­hod­no je da bu­de­te od­re­đe­ni i ja­sni. Mo­ra­te ja­sno i gla­sno da ka­že­te šta vam sme­ta, da iz­ne­se­te ar­gu­men­te pa da svi o to­me raz­mi­sle. Ka­žu da je sto lju­di na­pu­sti­lo na­šu ki­ne­ma­to­graf­sku Uni­ju, da je to ve­li­ki po­li­tič­ki skan­dal, ali, ako po­gle­da­te bli­že či­ta­vu si­tu­a­ci­ju i ka­da po­gle­da­te či­nje­ni­ce, on­da će vam od­mah bi­ti ja­sno da od tih sto ime­na njih 30 ni­ka­da ni­su bi­li čla­no­vi na­še Uni­je. Dvo­je od njih, uklju­ču­ju­ći i Iose­li­ja­ni­ja, ži­ve mno­go go­di­na u ino­stran­stvu. Ve­li­ki broj njih su bi­li čla­no­vi Ki­ne­ma­to­graf­ske uni­je na­še biv­še dr­ža­ve SSSR, ali ni­su bi­li čla­no­vi Ru­ske uni­je, njih 35 ni­je pla­ća­lo čla­na­ri­nu vi­še od de­set go­di­na. I ko­nač­no, zna­te li ko­li­ko je njih za­i­sta po­sla­lo zva­nič­ni zah­tev za is­klju­če­nje iz Uni­je?

Ko­li­ko?

Njih če­tvo­ri­ca! To­li­ko o to­me i to­li­ko o mo­joj „dik­ta­tu­ri”, i to­li­ko o tom stra­šnom pro­te­stu pro­tiv me­ne o če­mu su svi pi­sa­li, a za­pad­na štam­pa sva­ko slo­vo pre­no­si­la, sta­vlja­ju­ći sve to u kon­tekst mog no­vog fil­ma i una­pred za­da­ju­ći nje­gov ne­ga­tiv­ni pri­jem. A isti­na?

Ka­ko smo mo­gli da pro­či­ta­mo, ovo je i „naj­sku­plji ru­ski film svih vre­me­na”. Bi­lo je te­ško sku­pi­ti no­vac za nje­go­vo sni­ma­nje?

Mi u Ru­si­ji ka­že­mo: „Po­lo­vi­nu ži­vo­ta ra­diš za svo­je ime, a u dru­goj po­lo­vi­ni ži­vo­ta tvo­je ime ra­di za te­be”. Od dr­ža­ve sam do­bio dva mi­li­o­na, je­dan za pr­vi i je­dan za dru­gi film, i to je bio mak­si­mum ko­ji su mi mo­gli da­ti. Osta­tak nov­ca sam sku­pio sam. To je no­vac in­ve­sti­to­ra, spon­zo­ra, ba­na­ka. Ube­đi­va­ti sa­da lju­de da ni­je tač­no da sam uzeo sve pa­re od dr­ža­ve i sve pa­re od ru­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je da bih sni­mio „Var­lji­vo sun­ce 2”, pot­pu­no je be­smi­sle­no, jer to ap­so­lut­no ni­je tač­no. Hva­la bo­gu pa se ta­kve stva­ri la­ko mo­gu is­tra­ži­ti i do­ka­za­ti.

Du­brav­ka La­kić

[objavljeno: 30/05/2010]

Nastavak na Politika...