Izvor: Politika, 23.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istina od mozaika laži
U Latinskoj Americi i dalje se piše veoma vitalna proza, autentična i raznovrsna u kojoj, razume se, ima i žita i kukolja ali koja nije sklerotično ispošćena niti zarobljena sopstvenom istorijom
Branko Anđić (1952), diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je u agenciji Tanjug, a potom kao dopisnik raznih evropskih, južnoameričkih i severnoameričkih medija iz Latinske Amerike. Proučavao je i prevodio latinoameričku prozu. Preveo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je veliki broj dela najznačajnijih pisaca sa španskog govornog područja: H. L. Borhesa, Garsiju Markesa, Vargasa Ljosu, Karlosa Fuentesa, Hosea Donosa i čitav niz mlađih, savremenih autora. Priredio je Antologiju savremene hispanoameričke pripovetke (dva izdanja) i sa suprugom Ljiljanom Popović-Anđić Antologiju savremene argentinske pripovetke.
Autor je zbirki priča: „Posle svirke”, „Lavica liže rane”, „Kao iz kabla”. „Narodna knjiga” je nedavno objavila Anđićevu novu zbirku kratkih pripovedaka: „Ovo je istinita priča”.
Branko Anđić već dve decenije živi u Buenos Ajresu gde radi kao savetnik za štampu i informacije Evropske unije i nastavlja sa davno započetim „dvostrukim životom” novinara i pisca.
Danas se knjige pišu o mržnji, vlasti, egzodusu, povratku, a sve je manje priča o ljubavi. Vi u centar svog interesovanja stavljate upravo – ljubav?
U ovoj knjizi, da. Vreme je za ravnotežu velikih reči. Mislim da je dobar trenutak da se podsetimo na to da nas ne pokreću samo one reči oko kojih se lome koplja i sudaraju carstva: za mene je ljubav uvek bila glavna iskonska snaga koja pokreće planine i zbog koje čovek ne samo da radi ono što nikąd ne bi, već i uspeva ono u šta sumnja da bi ikad mogao da postigne. Kod nas je svako spreman da se zamisli nad pojmovima kao što su nacija, istorija, pravda, politika, ali izbegava da se suoči sa nekim elementarnim osećanjima. To mi izgleda, pogotovu na našim prostorima, kao preduzeće u kojem su svi nobelovci, tako da nema ko da uradi ono što oni smišljaju: afektivnost je u osnovi svih naših odnosa i postupaka, ljudi često opravdavaju svoje, sasvim iracionalne, odluke nekim cerebralnim razlozima iza koji najčešće stoje emotivni razlozi. Mislim da se to vidi u ovim mojim pričama.
Ljudi se ne stide, kažete, ni pohlepe, ni bezumlja, ni zla, ni gluposti i nasilja, ali se stide ljubavi. Zašto?
Zato što misle da je čvrstim momcima sve dozvoljeno – kao navijačkim hordama. Čvrsti momci ne plaču i ne plešu, i time se ponose. Ljubav bi mogla da ih humanizuje, a tada bi mogao da nam se u dušu ušunja stid, a ne samo patetična oholost. Iako smo na to navikli, kad čovek razmisli, vidi koliko je ironično što se stidimo ljubavi umesto većine ostalog što radimo.
Brak i obaveze koje on donosi, poručujete u nekim svojim pričama, ugrožavaju slobodu čoveka?
O tome su odavno pisali bolji od mene – od Flobera, pa do Apdajka, Karvera, Kurejšija, i Davida Albaharija kad je bio vrlo mlad i perspektivan, ali to ne umanjuje značaj teme. Kao što je davno govorio Hulio Kortasar: književnih tema zapravo nema mnogo i teško nama kad bi one odlučivale o kvalitetu knjiga! Sve ljubavne priče mogle bi da se svedu na: A voli B, ali B voli C. Da ne padnem u taj kliše, mene upravo mnogo više zanima pitanje šta čovek radi sa svojom slobodom nego da li koristi brak kao tradicionalan alibi da se nje odrekne. I u tom pogledu često mi se prepliću tužni i komični utisci – kao, u tri međusobno sasvim različite priče koje variraju istu temu: „Desnim rukavom”, „Bergman na Titaniku” i „Savršeno nedeljno jutro”.
Naslovna priča je i svojevrsni autopoetički zapis. Nijedna istina, kažete, nije tako potpuna kao ona sazdana od laži, a knjiga se zove „Ovo je istinita priča”?
Naslov knjige je naravno ironičan. Istoimena priča pokazuje kako se može montirati „stvarna stvarnost” slažući lažima mozaik koji će, na nekoj drugoj ravni, biti istinit. Veoma sam se zabavljao pišući tu priču. Još u ono davno vreme dok u bioskopu, sedeći u tami, nisam mogao nogama ni da dohvatim pod, pitao sam se zašto reditelji na početak filma stavljaju tako često onaj alibi: „Zasnovano na stvarnoj priči”, kao da to pomaže filmu da bude bolji.
Sastavni deo Vaših priča su film i muzika. U kojoj meri se literatura prožima sa drugim vrstama umetnosti?
Kad ne bi bilo muzike, slikarstva i filma, ne verujem da bih ikada napisao bilo šta osim čestitki za slavu, Božić i Novu godinu i spiskova za pijacu. Neke muzičke forme mi pomažu u konstrukciji proznih tekstova, film pomaže za montažu kojoj ponekad pribegavam u nekim tekstovima (recimo u naslovnoj priči ili onoj koja se zove „Sledećeg meseca u isto vreme”), a i muzika i film su mi glavna pomagala da ne izgubim ritam pripovedanja. U nekim mojim drugim knjigama, recimo prvoj, „Posle svirke” i u prethodnoj, „Kao iz kabla”, uticaj muzike je mnogo očigledniji.
Da li su pisci koje ste prevodili uticali na Vaš književni postupak?
Ko to zna? Verovatno jesu do izvesne mere, mada – pošteno rečeno – nisam toga svestan, sem možda u dva slučaja: zanat Hulija Kortasara mi je pomogao da steknem izvesnu svest o pripovedačkom ritmu, ali i o mani tipičnoj za početnike da sve hoće da kažu do kraja. Mnogo kasnije, ekonomičnost pripovedanja nekih drugih autora koji puštaju čitaoca da domisli njihovu priču, produbila mi je ovo iskustvo, što ne znači da sam pokušavao da pišem, recimo, kao Huan Rulfo. O Kabrerinom odnosu prema jeziku i ritmu, već sam govorio.
Koje su specifičnosti latinoameričke književnosti u odnosu na svetske tokove u literaturi?
Nema više kompleksa samopotvrđivanja kod latinoameričkih pisaca; takođe nema potrebe da robuju sopstvenoj tradiciji, ni magijskom realizmu, ni novoj kosmopolitskoj transkulturnoj struji koju Alberto Fuget duhovito naziva McOndo, kombinujući dve registarske marke: Makondo, mitsko naselje Garsije Markesa, i McDonalds, simbol globalne popularne kulture. Postmodernizam je, začudo, pomogao Latinskoj Americi da diversifikuje svoje pismo, ne da ga osiromaši.
U celini, mislim da se u Latinskoj Americi i dalje piše veoma vitalna proza, autentična i raznovrsna u kojoj, razume se, ima i žita i kukolja ali koja nije sklerotično ispošćena niti zarobljena sopstvenom istorijom.
Imaju li latinoamerička i srpska književnost dodirnih tačaka?
Čini mi se, ovako sa druge strane okeana, da srpska književnost – bolje reći proza – sve više pada u neku vrstu samodovoljnosti, da pomalo gubi osećanje za poređenje sa onim što se u svetu piše, uprkos i dalje prilično snažnoj prevodilačkoj i izdavačkoj aktivnosti. Kao da se te druge knjige pišu u nekom svetu koji kao da nema organske veze sa nama. Naravno da je to samo generalizacija koja se ne odnosi na mnoge autore, ali kad se pogleda celina, tako, nažalost, deluje. Možda su balkanski i mentaliteti nekih južnoameričkih zemalja sličniji, mnogo sličniji nego njihove književnosti.
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 24/03/2008]
