Izvor: Politika, 06.Maj.2008, 23:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istina o Solženjicinu
Solženjicin je vrlo brzo prozreo Zapad. Nije hteo da uzme američko državljanstvo i nije govorio ružno o svojoj zemlji - kaže Ljudmila Saraskina
Specijalno za „Politiku”
Moskva – Stotine svedočanstava, brojna dokumenta KGB-a i KP Sovjetskog Saveza, naređenja Jurija Andropova, dragocene fotografije, ogromna korespondencija – sve je to smešteno na gotovo hiljadu stranica biografije Aleksandra Solženjicina, nastale kao rezultat šestogodišnjeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rada istoričarke književnosti Ljudmile Saraskine, i uz veliku pomoć junaka knjige i njegove supruge Natalije Dimitrovne.
Sa Saraskinom razgovaramo u Fondu Solženjicina, u stanu u kome je pisac svojevremeno uhapšen i kasnije osuđen na progonstvo u Sibir. Kao član žirija Solženjicinove nagrade, Saraskina tu provodi mnogo vremena, a tu se i rodila ideja da se, posle Dostojevskog, „specijalizuje” za Solženjicina i kruniše to biografijom slavnog nobelovca.
Na pitanje kako je uspela da prevaziđe otpor pisca prema radoznalosti javnog mnjenja, Saraskina za „Politiku” kaže:
– Pre nego što sam ga zamolila da mi pomogne, poznavali smo se pet godina i vrlo često sretali u žiriju za koji me je sam predložio. Čitao je moje tekstove o velikanima ruske literature, posebno o Dostojevskom, i jednog dana, 1995. pozvao me je telefonom da me upozna. Tako je počelo...
Početkom 2000. odlučila sam sa napišem knjigu „Solženjicin u ruskoj literaturi”. Kad sam prikupila materijal shvatila sam da tu ima mnogo kontroverznih podataka, grešaka, praznina, pa i laži i kleveta. Zato sam rekla Solženjicinu da nikad sebi neću moći da oprostim ako ne iskoristim poznanstvo s njim da te greške i propuste ispravim. On je to shvatio i odlučio da mi pomogne ali uz uslov da se knjiga ne objavljuje za njegovog života. Promenio je stav kad su u biblioteci „Život velikih ljudi” počeli da objavljuju savremenike. Godinama sam redovno dolazila s magnetofonom i postavljala konkretna pitanja u vezi sa onim što sam pronašla...
Vaša knjiga je dragocena jer ste imali veliku pomoć Solženjicina. Da li Vas je sputavala svest da će je on čitati i ocenjivati?
Osećala sam se veoma odgovorno, ali ne samo zbog njega. Bila sam svesna da je reč o čoveku koji je idol Rusije, ali koji isto toliko ima neprijatelja. Zato je moja pozicija bila veoma ranjiva i jedini način da iz tog položaja izađem živa, bio je da pišem tačno. Samo činjenice. Dokumenta su moj oslonac i zato se osećam sigurnom.
Da li se događalo da nešto smatrate važnim a da Vaš junak to ne želi da vidi u knjizi. Ko je u takvim situacijama presuđivao?
To se nije nijednom desilo. On je meni davao pravo da sama sudim i ocenjujem. Jedino u čemu se nismo slagali, bio je moj odnos prema raznim periodima njegovog života. Podrobno sam se interesovala za njegovo detinjstvo, mladost i čitav period pre odlaska u logor... a njega je to malo nerviralo, govorio je da tada nije bio interesantan, nije ništa razumeo, da je bio glup... Objašnjavala sam mu da je važno sve, pogotovu za taj, nepoznati deo. Shvatio je i dao mi svoje rukopise, sveske, arhivu, neobjavljivane fotografije...
Da li je bila potrebna hrabrost dokazivati Solženjicinu da nije u pravu?
Nego šta! Pomogla mi je činjenica da smo dugo radili u žiriju gde se često ne slažemo i ubeđujemo jedni druge. Da ga nisam ubedila, sigurno ne bih imala tako svesrdnu njegovu pomoć. Mislim da se Solženjicin prema meni odnosi s poštovanjem upravo zato što sam se izborila za svoje stavove.
Iscrpno opisujete Solženjicina kao svedoka i učesnika istorije XX veka. Da li ste zadovoljni, da li ste uspeli da prenesete čitaocima sve što ste znali?
Ako me pitate znam li više od onoga što sam napisala, odgovor je: da, pet puta više. Biograf uvek mora znati više nego što objavi. Ali negde se mora staviti tačka...
Hoćete li to znanje pretočiti u druge, nove knjige?
Ima tema koje namerno nisam radila podrobno jer bi knjiga u tom slučaju imala dve-tri hiljade strana. Solženjicin na Zapadu, recimo, obrađen je samo delimično. A moglo bi se pisati i o njegovim polemikama, sporovima, pokušajima raznih faktora da manipulišu njime. Pisac se odjednom našao između dve vatre – sovjetske i zapadne, hteli su da ga iskoriste... Imam ogromnu dokumentaciju i o reakcijama na „Dvesta godina zajedno”, ali to je već biografija njegovih kritičara.
Kad smo već kod Zapada, u knjizi se može korak po korak pratiti kako se menjao piščev stav prema Zapadu, ali se o tome posebno ne govori...
Nije bilo potrebno. To pitanje je on sam veoma podrobno obrazložio u svom delu. Pisao je i o zapadnoj štampi za koju je, čim je stigao u Cirih, rekao da je gora od KGB-a, da je veoma tendenciozna i sva potčinjena vrhovnom guruu oličenom u „Njujork tajmsu” i „Vašington postu”. Kad oni donesu presudu – to je zauvek. Solženjicin je vrlo brzo prozreo Zapad i zato nije hteo da uzme američko državljanstvo, nije se sreo sa predsednikom Amerike i nije govorio ružno o svojoj zemlji kao što su činili mnogi emigranti. Naprotiv rekao je: „Veoma mnogo sam govorio o tome tamo gde je to bilo opasno, ovde gde mi niko ne preti, radije ću ćutati”. To je redak stav. Ja mu se divim zbog takvog ponašanja i to mi je mnogo pomagalo dok sam pisala knjigu.
Ljubinka Milinčić
[objavljeno: 07/05/2008.]
