Izvor: B92, 05.Jun.2010, 18:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ističe vek "embarga" Marka Tvena
Amerika i svet će konačno upoznati autentičnog Marka Tvena, kada u novembru bude objavljen prvi tom njegove autobiografije, na koju je lično stavio jednovekovni embargo.
Posle smrti hvaljen je kao najveći humorista svog doba, Vilijam Fokner ga je nazvao „ocem američke književnosti”, a Hemingvej je napisao da „sva američka književnost proističe od jedne knjige koju je Mark Tven nazvao ’Doživljaji Haklberija Fina’”.
Ali ko >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je u stvari bio Samjuel Lengorn Klemens, koji je svoje knjige potpisivao kao Mark Tven, mnogo jasnije i autentičnije će biti poznato idućeg novembra, kada će Univerzitet Kalifornije objaviti prvi tom njegove „necenzurisane autobiografije”, čijih je pet hiljada stranica rukopisa čamilo u jednom od njegovih sefova u Berkliju, čitavih sto godina.
To je bila obaveza iz svojeručno napisane oporuke MarkaTvena, koji je poslednjih deset godina svog života posvetio upravo svojoj rekapitulaciji, poručivši, u svom neponovljivom duhu cinizma i samoironije, 1904. jednom prijatelju da „ne znaš koliko si zadovoljstava propustio sve dok ne počneš da diktiraš svoju autobiografiju”. Stogodišnjica Tvenove smrti je bila 21. aprila ove godine.
Diktiranje memoara je počeo u stvari 1906, po što ih je pre toga pisao sam. Od tih stenograma proistećiće tri toma sa oko pola miliona reči: posle prvog koji će imati 743 strane, preostala dva će izlaziti sukcesivno, u sledećih pet godina.
Neki delovi te ostavštine su već objavljeni – on sam je nešto publikovao u američkim magazinima pred kraj života, ne bi li popravio svoje finansije (sa kojima je imao problema sve dok ih u svoje ruke nije preuzeo jedan prijatelj bankar), ponešto su koristili njegovi biografi, ali sve u svemu, pristup onome što je čuvano u Berkliju bio je ograničen i najmanje polovina materijala će pred čitaoce biti izneta prvi put.
Kako se najavljuje, biće to, u Tvenovom stilu, „sočna literatura”. Autobiografija je Tvenov „autentičan i nesputan glas, prepun humora, ideja i mišljenja, glas koji će jasno govoriti iz groba, što mu je bila i namera”, izjavio je u londonskom „Independentu”, što je u SAD naširoko preneto, jedan od priređivača, dr Robert Hrst, koji kaže i da će, za razliku od dosadašnjih biografija čiji su autori birali šta će iz tog materijala da citira ju, a šta ne, objavljivanje Tvenovog rukopisa u celini omogućiti čitaocima „da izvedu sopstvene zaključke o tome kakav je on u stvari bio čovek”.
Naravno, najveća je zagonetka zašto je Mark Tven želeo da se njegovo viđenje sopstvenog života i „svih zadovoljstva koja je propustio” objavi tek posle jednog ve ka? Dr Hrst na to pitanje odgovara u stilu autora: „On je svakako bio čovek ko ji je znao kako da postigne da ljudi požele da kupe njegovu knjigu”, kao i da bude pominjan i u 21. veku. Razložnije objašnjenje je pak u njenom sadržaju, pominjanju prijatelja i ličnosti koje su ga nadživele, njegovih stavova o aktuelnostima svog doba, ali i nekim kontroverzama iz njegovih poslednjih godina.
Kad je o tome reč, deo memoara, oko 400 strana, posvećen je njegovim nedovoljno poznatim, ali u njegovo vreme opisivanim kao „skandaloznim” odnosima sa ličnom sekretaricom Izabel van Klik Lajon, ko ju je zaposlio posle smrti supruge Olivije 1904, sa kojom je u braku bio 35 godina. Sa Izabelom se Tven, tada u 74. godini, prvo toliko zbližio da mu je ona poklonila i jednu „seksualnu igračku”, da bi se po tom, godinu dana pre smrti, sa njom dramatično razišao, optuživši je da ga je „hipnotisala” i u takvom stanju od nje ga iznudila da joj potpiše starateljstvo nad imanjem.
Autobiografi ja opovrgava i preovlađuju će uverenje da je Tven svoje poslednje godine proveo uživajući u slavi i obožavanju. Istoričarka Lora Trombli je „Indipendentu” rekla da je on poslednjih šest meseci života proveo „diktirajući rukopis pun vitriola, iznoseći stvari koje nikad dotle nije napisao”. „To je 400 strana punih žuči”.
U memoarima Tven govori i o svojim prijateljima, slugama, predsedniku Teodoru Ruzveltu, američkim imperijalnim misijama na Kubi, Portoriku i na Filipinima, svojim sumnjama u Boga... Protivi se slanju misionara u Afriku, pošto imaju dovoljno posla u civilizovanju američkog juga, gde se ljudi još linčuju.
Jedno od objašnjenja zbog kojih je insistirao na jednovekovnoj distanci je po svoj prilici i želja da savremenici ne promene mišljenje o njemu kao velikom čoveku. Da je bio tašt, pokazu je i jedan od njegovih čuvenih citata, onaj o komplimentima čija je jedina mana – što ih nikad nema dovolj no.
Tven nema živih potomaka: ćerka Klara je preminula 1962, a unuka Nina je izvršila samoubistvo 1966. Prihodi od njegovih autorskih prava ušli su fond koji finansira muze je i biblioteke posvećene njegovoj ostavštini.
Tek u novembru će se videti da li je mislio i na sebe kad je svojevremeno rekao da je „bolje držati usta zatvorenim i pustiti ljude da misle da ste budala, nego ih otvoriti i otkloniti sve sumnje u to”.
