Izvor: Politika, 29.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispovest britanskog sera
„Oduvek sam imao dve životne filozofije. Prva je da nikada ne smem da se takmičim sa kolegama već isključivo sa samim sobom. Druga je, kada budem sasvim ostario, želim da sedim i žalim za stvarima koje sam učinio, a ne za stvarima koje nisam učinio”, kaže legendarni britanski glumac
Da je glumačka energija i harizma ser Majkla Kejna još uvek blistava kao pre gotovo pola veka, kada je krajem šezdesetih godina 20. veka prvi put zaigrao u filmu, dokaz je i uloga u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << filmu „Njuškalo” Keneta Brane, koji je i ovih prazničnih dana na repertoaru naših bioskopa.
Kejn u ovom filmskom rimejku rađenom prema scenariju Harolda Pintera, sada igra uz veliku britansku i holivudsku zvezdu Džuda Loua, dok je u originalu iz 1972. godine, u istoimenom filmu Džozefa Mankijeviča (prema scenariju Entonija Šefera), on bio mlađi partner ser Lorensu Olivijeu.
Inteligentan, ciničan i zabavan, ser Majkl Kejn (1933) iza kojeg je danas više od 130 televizijskih i filmskih uloga i dva Oskara, na prošlogodišnjem Venecijanskom festivalu na kojem je „Njuškalo” imao svetsku premijeru, komentarisao je ponovnu saradnju sa Haroldom Pinterom , u čijem je prvom pozorišnom komadu igrao još davnih dana.
– Ne znam da li znate, ali Pinter je karijeru počeo kao glumac pod imenom Dejvid Baron. Posle toga je postao pisac i kao takav je počeo da koristi svoje pravo ime koje danas ceo svet zna. Bio je veoma dobar glumac, ali nikada kasnije nije patio zato što nije ostvario glumačku karijeru. Pričljiv je i od one vrste ljudi koji nikada ne brinu hoće li na nekog ostaviti dobar utisak. Dugo nismo sarađivali, pa je film „Njuškalo” bio prilika za naše ponovno „umetničko ujedinjenje, rekao je za „Politiku” Majkl Kejn.
Kakav je bio osećaj stati svojevremeno uz velikog Lorensa Olivijea, i kakav je osećaj kada mladi glumci danas imaju ogromno poštovanje prema Kejnu, baš kao što ga je on svojevremeno imao prema Olivijeu, pitali smo ovu glumačku legendu.
– Olivije je bio glumačka ikona britanskog pozorišta i ne krijem – moj idol. Kada je svojevremeno osvanula vest da ćemo igrati zajedno u Mankijevičevom filmu, iako sam već bio dovoljno poznat kao Alfi iz istoimenog filma, svi su pa i ja to komentarisali kao moju veliku privilegiju i pitali se da li ću tokom snimanja oslovljavati Olivijea sa „ser”. On je još prvog dana snimanja tu dilemu otklonio rekavši: „Molim te da me zoveš Leri”. Tako sam ga i zvao, kaže Kejn i dodaje da se, što se poštovanja tiče, sve bazira na radu i iskustvu.
– U tome nema niti treba da bude nikakvog snobizma jer ja ne dolazim iz kakve više klase u odnosu na te mlade glumce. Ako
na mene gledaju kao na starijeg glumca, onda će upravo to i videti kod mene. Ponekad nailazim na glumce koji su zbog nečeg uznemireni kada rade sa mnom, no ja se tada potrudim da problem brzo rešim jer me čine nervoznim. Svi na snimanju moraju biti opušteni, bez obzira na to koliko je situacija napeta. Može se divno i lako raditi tek kada nestane sva nervoza i uzbuđenje. Zato ja čekam koliko god treba da se svi smire, pa da počnemo da uživamo u zajedničkoj igri.
Mogu li se i kako uporediti filmske sedamdesete sa ovim današnjim filmskim godinama, pitamo glumca koji dugo traje, a on kaže:
– Ako za primer poređenja uzmete Džuda Loua, onda ćete videti da njemu paparaci stalno dišu za vratom i slikaju ne samo njega, već i njegovu kuću i drveće oko kuće. Meni se to u njegovim godinama nije događalo iako sam živeo istim životom s kojim on danas živi, s tim što sam ja bio neobuzdaniji, voleo noćni život i provode dok Lou mnogo vremena provodi sa svojom decom. Tih sedamdesetih godina prošlog veka paparaci nisu ni postojali, kao što nisu postojale ni novine koje bi kupovale takve slike koje su se u to vreme smatrale skaradnim. Interesovanje ljudi bilo je tada usmereno samo na glumačke izvedbe, a danas imamo čitavu milionsku industriju nastalu iz sprege paparaca i skandala. Srećom, mene je to mimoišlo.
Na pitanje „postoji li kakva tajna njegovog višedecenijskog trajanja na samom svetskom glumačkom vrhu (?)”, Majkl Kejn odgovara odrečno, ali nudi pojašnjenje.
– Oduvek sam razmišljao po posledicama pojedinog čina i imao dve životne filozofije. Prva je da se ne smem nikada takmičiti sa kolegama već isključivo sa samim sobom. Druga je: kada budem sasvim ostario, želim da sedim i žalim za stvarima koje sam učinio, a ne za stvarima koje nisam učinio. Tako sam se ponašao i tako se ponašam čitavog života.
Ser Majkl Kejn priznaje da je tokom karijere imao i ono što se može zvati „usponima i padovima”, bio je i vojnik u korejskom ratu („nisam bio kukavica, nikada nisam bežao, ali ni bio heroj”) i ratna iskustva iskoristio posle u filmu „Zulu” snimljenom 1964. godine, samo u toku dve godine (od svoje 29. do 31.) osetio je i šta je totalna besparica, a šta znači biti milioner.
– Do svoje dvadeset i devete godine, iako sam stalno radio, nisam zaradio pošten novac. Čak i posle hita kakav je bio film „Zulu”, za koji sam dobro bio plaćen, imao sam dug od, tada velikih, četiri hiljade funti. Tek posle uloga u filmovima „Alfi” i „Strogo poverljivo”, sve je dobilo ubrzanje i postao sam milioner. Ali, nažalost, ne onaj sa funtama, već sa dolarima, šeretski kaže Kejn, dodajući da mu tada narastajuća popularnost i bogatstvo nisu smetali jer mu je karakter već bio formiran („slava može da udari u glavu osamnaestogodišnjoj rokenrol zvezdi, a ne „matorcu” od trideset i jedne-dve godine koliko sam imao kada sam zaradio prve velike pare”), a i dobro je znao u kakav ekstravagantan svet ulazi te ga, kako kaže, niko nije mogao z.....i.
Tokom razgovora sa glumcem podsećamo i na neke od loših filmova u kojima je igrao (poput „Ajkula: Osveta” iz 1987), ali i onih koji trajno ostaju zapisani u istoriji svetske kinematografije.
– Kada glumim glavnu ulogu, preuzimam odgovornost, ali ako sam u filmu samo deset minuta, ni za šta me ne optužujte. Nemojte me, nemojte, ni hvaliti zbog deset minuta prisustva u nekom sjajnom filmu, jer ni to nije moja zasluga ili odgovornost. Danas ne prihvatam uloge kako bih zaradio novac ili postao što iskusniji glumac. Kada me angažuju u nekom filmu znaju da dobijaju izuzetno iskusnog glumca koji nikada ne kasni na snimanje, koji ne zaboravlja svoj tekst i ne gubi živce. Danas snimam jedan film za drugim kako biste vi znali da postojim, jer u suprotnom biste se pitali: „Pobogu, je li taj još uvek živ!”.
Tokom podsećanja na dva Oskara koja je osvojio za uloge u filmovima „Hana i njene sestre” (1986) i „Kućna pravila” (1999) i titule koju je u Velikoj Britaniji dobio, pitamo filmsku zvezdu i o značaju vrednovanja glumačkog rada.
– Oskar je najvažnija filmska nagrada na svetu jer je najuticajnija. Posle toga vas više poštuju, bolje plaćaju i nude bolje scenarija. Oskar može potpuno da promeni glumačku karijeru. Što se titule tiče, ona je veoma važna ako ste Britanac u Britaniji, ali van zemlje ne znači ništa. To je nešto što se ne može kupiti ili dobiti uverenjem. To nije titula zbog karijere i glume već je životno priznanje i zato je, nama Britancima, ono veoma važno, kaže ser Majkl Kejn.
-----------------------------------------------------------
Najveći utisak – Džon Hjuston
Tokom intenzivne i bogate filmske karijere, ser Majkl Kejn je kao glumac sarađivao sa mnogim legendarnim filmskim rediteljima, ali, kako kaže, najveći utisak na njega ostavio je Džon Hjuston.
– Tokom snimanja filma „Čovek koji je želeo biti kralj” (1975), pitao sam ga u čemu je umetnost režiranja. „U odabiru glumaca. Ako pravilno odabereš glumce, nećeš se mučiti tokom snimanja” , odgovorio mi je jednostavno, umesto kakve važne životne filozofije kako sam, zanesen, očekivao. I zaista, tokom snimanja, Hjuston često nije progovarao ni reč, ali me je jednom prilikom prekinuo usred monologa povikavši „rez”. Nije mi bilo jasno gde sam pogrešio, a on mi je mirno rekao: „Možeš da pričaš brže jer glumiš poštenog čoveka”. Od tog trenutka veoma sam sumnjičav prema ljudima koji sporo govore...
-----------------------------------------------------------
Škola glume na DVD
– Svojevremeno me je jedna izdavačka kuća zamolila da prihvatim projekat digitalne verzije škole glume u kojoj bi bilo puno tehničkih detalja koje mnogi ne znaju, pogotovo oni koji dolaze iz pozorišta u film. Tada sam smislio onaj čuveni trik sa očima. Mladom glumcu poručujem da mu oči moraju biti usmerene na kameru, bez vrludanja okolo, da ne sme da trepće osim kada glumi slabića, da je svaki pokret koji ne znači ništa prepreka dobroj glumi i slično. Onda sam jednom prilikom sreo Džima Kerija koji je uzviknuo: „Majkl, gledaj u moje oči, imam ispravan pogled, zar ne?”. Tako sam odmah znao da je gledao DVD koji je jednom prilikom pohvalila i Gvinet Paltrou kao veoma koristan a ja joj „skromno” rekao: „Mora da je dobar jer si ti odlična glumica.”
Dubravka Lakić
[objavljeno: 30/04/2008]
