Izvor: Politika, 06.Feb.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Isplazimo jezik svom dobu
Ljudima se čini da se i prostim natrpavanjem reči može štošta izraziti, a nadaju se da će kvantitet sam od sebe naposletku preći u kvalitet, piše Milovan Danojlić
U maju 1977. godine, u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića, objavljena je knjiga Milovana Danojlića „Muka s rečima”. Kako se oko knjige digla velika prašina, prvo izdanje je tokom leta rasprodato, a drugo se pojavilo u oktobru.
U napadima na knjigu, svedoči autor u petom, proširenom izdanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje je nedavno objavio „Službeni glasnik”, novinari „Politike” i Nina časno su se držali.
„Godine 1977. objavio sam ovu knjigu ogleda: nju su mnogo bolje razumeli oni koji su je napadali od onih koji su je dobrodušno hvalili. Misao-vodilja te knjižice je prosta. Jezik tekuće politike je ružan i nerazumljiv, pun nasilničkih obrta, i divljih nelogičnosti, ali se taj jezik ne može popraviti.
Jedino takav on je funkcionalan. Njegovi korisnici nemaju izbor: lažno misle, naopako deluju, pa tako i govore”, objašnjava Milovan Danojlić.
Biće da nam je jezik, trenutno, kaže dalje Danojlić, izgubljen za neke sadržaje, osećanja i iskustva. Pa lepo. Krenimo u ruganje, u sprdnju i parodiranje. Isplazimo jezik svom dobu!
Dosta se ono sa nama igralo, vreme je da mu vratimo milo za drago: lepše je rugati se nego kukati nad propašću sveta. Svet neprestano propada i obnavlja se, zavisi ko ga, kad i odakle gleda.
Propadajući, jezik kadikad hvata nove korene. „Ako je za vajde, dosta smo popravljali svet, vratimo se njegovu prikazivanju. Više se od nas i ne očekuje”, zaključuje Danojlić.
Čovek, kaže duhovito Danojlić, ne govori samo kada ima, već i kada nema šta da kaže. Kao tolike druge sposobnosti i moć govora se dade izokrenuti, upotrebiti u naopake svrhe, sve dok mu se osnovni smisao ne poništi.
Tada nastaje labavljenje govornog saobraćaja, a počinje brbljanje. Govor ne služi da bi se nešto saopštilo, već se oponaša izricanje. Ovo nam se najčešće dešava na sedeljkama i u kafanama, na skupovima i javnim mestima, sa tih prostora brbljanje je prešlo u novine, pa u neke knjige.
Ljudima se čini da se i prostim natrpavanjem reči može štošta izraziti, a nadaju se da će kvantitet sam od sebe naposletku preći u kvalitet.
Danojlić komentariše i korišćenje psovki. Psovka je omiljena i neiskorenjiva navika našeg sveta. Nju upražnjavaju i stari i mladi, obrazovani i neobrazovani, po gradovima i selima. Psuju muškarci, psuju žene, psuju čak i gimnazijalke, na javnom mestu, i na sav glas...
Mazno, po beogradski: „Beeenti...” Na ulici i u kafani, za poslom i pri odmaranju, u oštrom sporenju i prijateljskom ćaskanju, svuda se psuje. U veštini psovanja, primećuje Danojlić, negde je to pročitao, sa nama se mogu porediti jedino Mađari, Turci i Rusi.
Danojlić govori i o upotrebi tuđica. Bez stranih reči ne može se danas ni pisati ni govoriti. Nauka, politika, kultura, ideologija, svoje osnovne pojmove izražavaju tuđicama. Rezolucije, ustavi, statusi, ispisani su uglavnom rečima koje su širokim slojevima nerazumljive.
U tuđicama je ukus učenosti, ceremonijala, konvencija: „loše stanje u privredi” nije isto što i „negativne tendencije u ekonomskom poslovanju”. Prvo je neuka istina, preteća i beznadežna, a drugo je spoznaja, dostupna jedino izabranima.
Ono što se hoće, izražava se tuđicama, a ono što jeste, našim rečima. Ko želi vlasti da se domogne mora se najpre sprijateljiti sa tuđicama. Brbljivci i profesionalni diskutanti samim usvajanjem rečnika stiču ugled najaktivnijih članova zajednice.
I tako umesto proste i neprijatne tvrdnje: „rasipalo se bez milosti”, ili „trošilo se više nego što se zarađivalo”, govornik u zvaničnom izveštaju elegantno ističe: „dinamika utrošenih sredstava veća je od ukupnih prihoda”.
Pisao je Milovan Danojlić i o ćirilici. Pitao se kako može seljak, njegov zemljak, priučeni majstor, da piše ćirilicom, kada je latinica svuda oko njega: na traktoru koji vozi, na kesama od soli i šećera, na košulji, na čarapama... Pravo govoreći, on o tome nikada nije mislio. Tako mu se samo udesilo.
U našem odnosu prema jeziku i pismu pored neznalaštva i pomodarstva, ističe Milovan Danojlić, prisutna je i težnja da živimo, mislimo i pišemo „kao sav normalan svet”.
A normalan svet je sa zapadne strane našeg životnog prostora, to nam naša politička elita neprestano utucava u glavu. Kod svih ovih poraza na vojnom, ekonomskom i diplomatskom planu, na kraju ćemo izgleda izgubiti i rat za srpski jezik i pravopis.
Natpisi na engleskom nezadrživo osvajaju fasade naših gradova i varošica. Pobeđuje jači kulturni model. A bezuslovno priklanjanje jačem obrascu je znak kukavičkog odnosa prema – sili.
Milovan Danojlić, koji je i sam jeo novinarski hleb u jednom periodu svog života, ima veliko razumevanje za našu profesiju: „U najvećem broju slučajeva, novinari su žrtve i nevoljni prenosioci – drvenog jezika, a vrlo retko njegovi tvorci”.
O Andriću
O Andriću, Danojlić kaže: „Ima nas koji verujemo da bi nam Andrić, upravo on, morao vazda stajati pred očima.
Od Vuka i Daničića, do Isidore i Vinavera, bilo je i zavodljivijih stilista, veštijih majstora. U Andrićevu odnosu prema jeziku ima, međutim, neke đačke prilježnosti, žarke smirenosti. On je sav od rešenosti da se jeziku služi, da se poštuju pravila...
Reklo bi se da je Andrić ispisao svaku reč sa gotovo teskobnom obazrivošću. Pitao se: hoće li izdržati teret? Nije li preslaba, ili prejaka, za ono što joj se poverava?”
Zoran Radisavljević
objavljeno: 06/02/2013
