Izvor: Politika, 06.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskustvo samoće
Šta se događa kada umetnik više ne zna kome se obraća – pita se glumac Nebojša Dugalić koji tumači lik El Greka u drami Andreja Hinga "Burleska o Grku"
INTERVJU
Na sceni zemunskog "Madlenijanuma", u petak, 9. marta, u režiji Anje Suše, biće izvedena premijera komada Andreja Hinga "Burleska o Grku", drame koja na intrigantan način prati životopis El Greka. Poznatog slikara tumačiće Nebojša Dugalić dok će likove El Grekovih tetaka igrati Elizabeta Đorevska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Jelica Vučinić.
Andrej Hing je svojom dramom "Burleska o Grku" doživeo veliki televizijski uspeh početkom sedamdesetih godina, kada je lik El Greka tumačio Ljuba Tadić. Nova predstava na sceni "Madlenijanuma" uvod je u seriju drama o slikarima koje će se u 2008. godini nastaviti dramom o Mikelanđelu.
Nebojša Dugalić je tipičan pozorišni glumac. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Svrstavaju ga u najtalentovanije dramske umetnike srednje generacije. Dobitnik je velikog broja značajnih glumačkih nagrada.
Posle Miškina u "Idiotu", Petra u "Govornoj mani", Karađoza u "Prokletoj avliji"... stigoste do El Greka. Sa kakvim osećanjem ste prihvatili poziv da tumačite lik poznatog slikara?
Osećanje nije ono čime nešto prihvatam ili ne, već uverenje da ono o čemu je u tekstu reč jeste autentično svedočenje o problemu na koji je usmerena pažnja. U tekstu Andreja Hinga reč je o problemu stvaralačke krize, sa stanovišta odnosa između umetnika i sveta. Svaki jezik, pa i stvaralački, određen je čujnošću drugog. Šta se događa kada umetnik više ne zna kome se obraća? Kada više ne prepoznaje one koji ga slušaju, jer vidi da sve što bi imao da im kaže više nije za njihove uši? A problem čujnosti jeste problem svake pojedinačne sudbine. Uvek se događa da neko nekoga ili ne želi da čuje ili ne ume da čuje, niti bi da se potrudi da čuje. Ovaj problem neposredno se dotiče problema jezika, problema saopštivosti, i pitanja da li se razumemo, i kako se razumemo. Hingov tekst govori i o iskustvu samoće. Samoće pred svetom, pred bližnjima, samoće sa samim sobom, samoće pred Bogom. Mislim da sve ovo jeste nešto o čemu treba progovoriti.
Brižljivo analizirate likove u koje se transformišete. Šta Vas je privuklo u drami "Burleska o Grku"?
Pre svega je neophodno da sve u meni bude uvereno u to da je u tekstu reč o autentičnom svedočanstvu, i da u njemu postoji dosledna izvedenost svih tokova priče. U suprotnom ne bih bio u stanju da druge uveravam u nešto u šta ni sam ne verujem.
El Greka je svojevremeno tumačio Ljuba Tadić. Kako Vi stvarate lik poznatog umetnika?
Nisam imao prilike da vidim tumačenje Ljube Tadića. U svakom slučaju, naše vreme je zabaštinilo mnogo novih izražajnih mogućnosti i na glumačkom i na rediteljskom planu. Iako je sve još u procesu, i teško je predvideti šta će se sve uplesti u konačni oblik predstave, trudimo se da što više istražujemo raznovrsnost i otvaranje novih jezičkih mogućnosti.
Poznata je Vaša privrženost pravoslavlju, veri... Koliko Vam to pomaže u bavljenju umetnošću?
Nije tu reč o "pomoći". Čovek je, istovremeno, i verujuće i stvaralačko biće. Sama vera jeste stvaralaštvo. I vera i stvaralaštvo čine niti jednog istog tkiva. I svaka nit toga tkanja progovara kroz onu drugu. A da bi čovek bio šarena tkanica potrebna je raznobojnost niti, jer šara nastaje tek u toj igri boja. Ali sve je to jedan čovek.
Svrstavaju Vas u svestrane umetnike. Svirate gitaru i klavir, odlično pevate. Koliko Vas muzika ispunjava?
Na muziku nikada nisam gledao kao konzument već kao saučesnik u njenom glasu. Mislim da je neophodno da smo mi puni da bi muzika u nama bila nešto ispunjavajuće ili da bi se iz nas oglasila punim glasom. Inače, mislim da je svako primanje nužno koautorski odnos prema delu, jer čovek sve prima pod nekim imenom, a imenovanje primaoca je već novo stvaralaštvo.
Često govorite poeziju. Da li od svakodnevice bežite u stih?
Radije bih se pitao kako da poezija postane naša svakodnevica. U tom slučaju ona ne bi bila mesto našeg bega, već naše prirodno stanište. Na ovo pitanje ne postoje laki odgovori , pogotovo ako se uzmu u obzir svi prigovori onih koji bi ovakvo uverenje smatrali za naivno i romantičarsko. Ali, uvek se možemo, i moramo, pitati šta bi sa nama bilo da nam sluh nije bio zaglušen svim onim što nije poezija. Ima, naravno, raznih poezija i nije svaka poezija istog kvaliteta, ali to iskustvo razlike rađa u nama dragocenu osetljivost, osetljivost za reč. Kada ta osetljivost u nama postane naš osnovni nalog, naša odgovornost, tada ćemo tek razumeti kako se pitanje estetičkog uvek dotiče i pitanja etičkog. Tek ako ozbiljno shvatimo tu nerazdruživost, moći ćemo da budemo i odgovorni stvaraoci.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 06.03.2007.]
