Izvor: Politika, 22.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskušenja vlasti
Život je prolazan. Kao vlast. To je spoznao Dušan Katić. I Pisac
Dušan Katić, Prerovo. Mlad, lep, pametan, bogat, na svemu su mu zavideli njegovi vršnjaci iz sela. Gimnazijalac, partizan, ministar za industrijalizaciju u novoj, komunističkoj vlasti, Titov bliski saradnik. Generalni sekretar predsednika Republike, član Predsedništva, tvorac slogana "I posle Tita Tito". Razgnevio svog idola smehom; oteran sa vlasti. Do kraja života "bezuspešni lovac na najvećeg soma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Đerdapskoj klisuri".
Život, zaista, za roman. Prepun zaokreta, iznenađenja, retkih razočaranja. Rođen pod srećnom zvezdom, rekao bi narod. Da li? Stavljajući tačku na sagu o porodici Katić iz Prerova, Dobrica Ćosić je konačno stigao do svog cilja: definitivnog razobličavanja surovog mehanizma terazija na čijim su tasovima istorija i vlast, makar se ona, vlast, pokazivala kroz mesto seoskog uglednika, prvaka, i njegov odnos prema seljanima, ili kroz bukvalno vladanje narodom, sa svim privilegijama koje se prvo stidljivo a potom bezobzirno koriste kao da po pravu rođenja, prirodno pripadaju. I dok je u prethodnim romanima o Katićima ovu najsuroviju tajnu čovekovog života pratio granajući i razgranavajući priču, u najnovijem, "Vreme vlasti II" ("Prosveta", Beograd, 2007), Dobrica Ćosić se odlučio za ispovest Dušana Katića koji, uhvaćen u zamku vlasti, pred kraj svog života pokušava da shvati svoje zablude i njihove posledice, postavljajući uvek iznova retorsko pitanje: da li je Istorija pobedila Revoluciju (sva velika slova su Ćosićeva).
Junak i Pisac
Struktura romana je krajnje simplifikovana: Piscu (Ćosić) se javljaju glavni junaci njegovih prethodnih romana, nezadovoljni time kako ih je predstavio. Potom mu supruga jednog od njih, preminulog Dušana Katića, nenadano predaje Katićev nesređeni rukopis, znajući da Pisac sprema nastavak prethodnog romana "Vreme vlasti". Posle nekoliko meseci iščitavanja, Pisac se odlučuje da odustane od svojih, do tada ispisanih stranica knjige, i da priređenu i neznatno doteranu Katićevu ispovest pod nazivom "Hronika naše vlasti ili kako smo postali ono što jesmo" objavi kao drugi deo "Vremena vlasti".
Mudri postupak, jer Pisac, jasno je, ne snosi krivicu za ono što Katić piše. A kako Katić nije literata već samo relativno obrazovani (Drugim svetskim ratom onemogućeni intelektualac) čovek, u njegovom rukopisu ima niz ponavljanja, zamornih detalja, osiromašene radnje i samo sećanja, sećanja, i retkih trenutaka kajanja.
Stoga se najnovije delo Dobrice Ćosića čita više kao subjektivni dokument o jednoj, konkretnoj, Titovoj vlasti jer se – budući nesposoban za poslednju akciju, okretanje ka sebi samom i decidno "da" ili "ne" – Dušan Katić vrti u bezumnom krugu stalnih (pre)ispitivanja, ponavljajući do besomučnosti svoje sumnje. One, međutim, proizlaze iz stvarnih događaja u kojima su učestvovale poznate ličnosti, od Tita i Jovanke Broz preko najglavnijih poratnih jugoslovenskih političara, Kardelja, Dolanca, Stambolića, Đilasa i Rankovića, Koče Popovića, Mijalka Todorovića, Marka Nikezića... Odgovornost za reči o njima pripada Dušanu Katiću, ne Piscu. A kako je Katić nevičan romansijerskom postupku kojem, uostalom, i ne teži, u njegovoj hronici komunističke vlasti ima i vrlo nedelikatnih detalja, posebno vezanih za intimu Jovanke Broz.
Ima u "Vremenu vlasti, knjiga druga", baš kada je reč o poznatim ličnostima, dosta zanimljivosti: to će, najpre, zadovoljiti (još žive) antikomuniste koji su prošli kroz "toplog zeca" Titovog režima, antititoiste, Golootočane, razočarane revolucionare. I njihove potomke, dakako, ako nisu promenili ćurak naopako.
Fatalni Smeh
Možda će u ovom romanu, delimično traktatu o vlasti, svoju zaustavnu tačku interesovanja naći i mladi naraštaji, radoznali za priču o jednoj vlasti o kojoj vrlo malo znaju; krivicu za to blaženo neznanje snose istoričari. Radoznali i za tipove kao što je bio Dušan Katić, koji je za Tita žrtvovao sve. Pristajao je uz njega i povlađivao tom Velikom Obmanjivaču, Velikom Vlastodršcu (kako ga, kada je smenjen, zove) kada je skidao glave političarima u apsolutističkom maniru, i u izmišljenim procesima. Katićevo podržavanje tog "političkog božanstva" koje sada, dok bezuspešno lovi najvećeg soma na Dunavu, detronizuje najgrubljim rečima, ide do krajnjih granica čovečnosti: on bira da na Brionima opslužuje u Titovim cezarskim postupcima umesto da ode u Prerovo, na sahranu majke.
Monstruozno? Svakako, prema samom sebi, ne prema vlasti kojoj se priklonio, najnesretnijim mogućim, laganjem sebe samog: ostajem, jer imam Veliki cilj, Ideju da posle Tita – budem
Dušan Katić je u svakom slučaju zanimljiva ličnost našeg savremenog romansijerstva: on je beskrupulozni čovek, iz jedne perspektive. Iz druge je jadnik, sitni račundžija koji se nada velikom dobitku. I tajna njegovog pada je jadna, iako on u svojoj Hronici čitaoca do kraja drži u relativnoj napetosti o prirodi Smeha zbog kojeg ga je Tito najurio iz Užičke 15. Taj fatalni smeh, izazvan tužnom slikom ostarelog sujetnog apsolutiste pre je prouzrokovan šokom, strahom da se idolu nešto ne desi, nego osvetničkim smejanjem za sve trpljenje. Smeh kao podvig, pobeda nad jednim nemoćnim starcem? Ni slučajno! Jer, i posle pada sa vlasti, Katić nema snage ni da u Dunav baci zlatnu tabakeru koju je dobio od ovog Velikog varalice...
Ima u "Vremenu vlasti II" dirljivih trenutaka, uglavnom vezanih za Prerovo, za Srbiju, priraslu za srce Piscu. I tu je ona osnovna snaga na koju smo navikli u romanima Dobrice Ćosića. Nju nalazimo i u izuzetnim skicama nekih sporednih likova: pre svih, Crnog, Katićevog ratnog sekretara Partije, koji se razočaran povukao u samoću i postao osobenjak jer za razliku od Katića ("Ja ostajem Revolucionar, to jest vlastoljubac") nije imao snagu za vlast a verovao je da se protiv svojih ne treba boriti. Tu je i profesor Stavra Pavlović koji je Dušana Katića zadojio idejom revolucije da bi rat, u kojem je valjalo dokazati revolucionarne ideje, proveo u skrovištu i svom učeniku, beskrupuloznom karijeristi, naknadno docirao kako vlast kvari ljude...
U ovim delovima romana "Vreme vlasti II" Dobrice Ćosića treba zaista uživati; treba ih izdvojiti od političkih floskula koje zvuče kao programsko načelo. Ovo je, ipak, roman. U srpskoj književnosti jedinstveni memento mori. Život je prolazan. Kao vlast. To je spoznao Dušan Katić. I Pisac.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 22.06.2007.]
