Izvor: Politika, 20.Avg.2010, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Invazija lepote iz vazduha
Ako se složimo sa postulatom Miloša Bobića da „smrt grada neće nastupiti kao posledica apokaliptičnih slika ekološkog zagađenja i prenaseljenosti, već će to pre biti posledica izumiranja kulture koja čini njegovu suštinu“, jasno je da je nastavak ovog festivala obezbeđivanje vitalne energije za Smederevo, koje na ovaj način biva prepoznato kao grad sa kreativnim jezgrom
Da grad u sebi ima i teatralni potencijal tvrdio je još Ruso, a da svaki grad nosi u sebi i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dragoceni teret memorije grada, zna svaki čovek koji se određenom gradu, svim njegovim raznorodnim silama, otvorio i prepustio. Uz bogatu memoriju grada uvek ide i kreativnost, a čovek kao biće igre, ali i biće prostora, vazda teži da bude deo igračkog, otkrivalačkog, saznajnog, ali i emotivnog procesa – dakle, teatra.
Kada se u blizini novouspostavljene scene nalazi i stihija vode, u suštini našeg vodenog, biološkog bića događa se blesak evidencije i – igre mogu da počnu. Nije zato čudo što su se sile igre, svetlosti, stihije vode, vatre, vazduha po drugi put srećno sažele u Drugom međunarodnom ambijentalnom festivalu „Tvrđava teatar“, u Smederevu.
Četrnaest predstava iz zemlje i sveta donele su četrnaest različitih teatarskih koncepcija, doživljaja, vizura. Udeo čuda i truda tri osobe odgovor je za ovo ambijentalno, teatarsko slavlje – Vide Ognjenović koja je Tvrđavu prepoznala kao teatar, Predraga Umičevića koji je kao predsednik opštine ovu ideju podržao i Branislave Liješević koja naizgled jednostavno i lako ume da natera prostor da progovori čistim, univerzalnim teatarskim jezikom. Predstave nisu igrane, one su bile žižna tačka ujedinjene glumačke i posmatračke energije – jer posmatrati znači učestvovati, kako u samoj smederevskoj tvrđavi, tako i na prostoru gradskog korzoa, na gradskom trgu i u samom smederevskom Centru za kulturu.
Smederevo je nekadašnja prestonica stare srpske države i kao svaka bivša prestonica nosi u sebi dozu skrivene, sveprisutne tuge – hrane za stvaralaštvo. Predstave su se mahom igrale u Malom gradu, delu Tvrđave gde su živeli Đurađ Branković i njegova supruga, Grkinja zapamćena u narodu kao prokleta Jerina. Hrišćanstvo nas uči da smrti nema i bilo je uzbudljivo igrati i gledati predstave u domu nevidljive vladarke i vladara, čije su žive senke svaki čas padale po nama kao titraji svetlosti, ispod njihovih prozora koje su osvetljavali reflektori, sedeti na mestima gde su bila njihova ogledala, postelje, tajne odaje za ljubav ili za zavere ili između ta dva pojma i nema razlike.
Nije samo čitav svet pozornica. Pozornica je i naš unutarnji svet. Glumci stanuju i u nama samima. Najuzbudljiviji teatar onaj je koji šapuću jedna drugoj naša svest i podsvest, duša i telo i srce, jer „srce dobija sve što želi, a plaća dušom“, učila nas je Kabala. No, čini se da bez Tvrđave i te duboke, ćutljive, tajanstvene reke kraj koje ona vekovima snatri, Dunava, ovog festivala ne bi bilo. Jer „možemo da živimo bez arhitekture, ali ne bismo mogli da se sećamo bez nje“.
Ambijentalni teatar definisao je Ričard Šekner, kroz stil izvođenja koji je između 1967. i 1980. godine radio sa The New Orleans Group i The Performance Group u Njujorku. Mešali su upotrebu kolaža, hepeninga, performans arta, ambijentalne umetnosti, trodimenzionalnog asemblaža, uvek na specifičnim lokacijama, u netradicionalnim prostorima. „Ambijent je mesto akcije“, tvrdio je Šekner.
Arno Dešel smatrao je da je svaki grad večito gradilište, nedovršena Vavilonska kula, koja ostavlja za sobom urbane duhove, kao što su zapuštene građevine i mesta koja ostaju prazna, zaboravljena, beskorisna, a koja se katkad i spontano istražuju, postajući element za divlju umetničku ekspresiju. Dešel dodaje da je ovo proces umetničke rehabilitacije kroz umetnost koji se može uočiti u čitavoj Evropi i koji ne sme da se marginalizuje. Omiljena parola sa uličnih protesta devedesetih, koji su imali impresivnu energiju, sa teatarskom magijom u najboljem smislu te reči, bio je „Beograd je svet“. Čini se da zajedno sa ovim ambijentalnim teatrom Smederevo napokon postaje važno mesto na teatarskoj mapi Evrope.
Tačan je postulat da je „urbani prostor tekst“, a „ambijent metatekst“ i postavlja se pitanje šta sve sadrži tekst ovog pisma sa drugog međunarodnog ambijentalnog festivala, sačinjenog od četrnaest rečenica.
Možda je najuzbudljiviji bio sam početak, kada je na gledaoce krenula invazija lepote iz vazduha (dragi svete, lepo je što nam iz vazduha više ne šalješ bombe, nego lepotu). Naime, festival je otvorio kabinet čudesa – teatar Puho iz San Sebastijana u Španiji, kada je po motivima „Alise u zemlji čuda“ Luisa Kerola odigrana predstava pred deset hiljada gledalaca, deset metara iznad zemlje, u kavezu koji je lebdeo na kranu, sa glumcima koji su leteli visoko iznad nas (o da, čovek jeste ptica) i leteći, glumili, uz muziku izvanrednih pevača koji su dole, na sceni, na zemlji, pevali tako kao da su im plućna krila harfe, a glasovi muzikalne nafore.
Gledaoci su sledećih večeri bivali propušteni i kroz meljavu tranzicije („Rumunija 21“ Paula Štefana u izvođenju Užičkog pozorišta), fine sile plesa mladog boga Erosa (Vedekindovo „Buđenje proleća“ Malog pozorišta „Duško Radović”), izloženi silama ironije i autentičnog humora Vudija Alena, („Sviraj to ponovo, Sem“, BDP), opojnom dahu Mediterana („Kate Kapuralica“, Narodno pozorište Sombor), no, ovo je tek deo programa koji je umrtvljeno tkivo sive svakodnevice kasnog leta neosetno pretvorio u vatromet.
Ako se složimo sa postulatom Miloša Bobića da „smrt grada neće nastupiti kao posledica apokaliptičnih slika ekološkog zagađenja i prenaseljenosti, već će to pre biti posledica izumiranja kulture koja čini njegovu suštinu“, jasno je da je nastavak ovog festivala obezbeđivanje vitalne energije za Smederevo, koje na ovaj način biva prepoznato kao grad sa kreativnim jezgrom. Ako Parižani imaju slavne bulevare, Englezi pabove i klubove, Njujorčani sjaj Pete avenije, a Bečlije kafee i salone kao „arhetipske modele urbaniteta“, možda je trenutak da urbanitet Srbije počnemo da oblikujemo kao kulturni i stvaralački, moderan, koji se nalazi „na ulici, na javnom prostoru“, gde on, po Mišelu Bergmanu, i pripada. Kristin Boaje kaže da smo danas „primorani da stvaramo nove staze sećanja grada, nove mape koje će nam pomoći da se odupremo i svim previše programiranim i sveopkoljavajućim porukama naše potrošačke kulture“.
Jer potrošačka kultura na kraju troši potrošača samog – nas. Sada, kada je, kao što je Kantor predvideo, „život odgurnut do svojih konačnih granica“, rešenje jeste u kreaciji – sili kojoj uspeva nemoguće – da napušena, odbačena, zaboravljena mesta, osuđena na pasivnost i tiho umiranje, pretvori u mesta čuda, gde se događa pozorišni čin, taj večiti simbol neugasive i sveprisutne žudnje za životom. Jer, „budućnost jeste stara ideja, naša briga je sadašnjost“.
Sanja Domazet
objavljeno: 21/08/2010
