Izvor: Blic, 18.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Invazija gimnazija
Invazija gimnazija
Još od 1992, sa neminovnim kratkim pauzama, traje ideja godišnjih okupljanja bendova beogradskih gimnazija, čiji je aktuelni, sasvim prigodni naziv 'BG invazija'. Svojevremeno sam imao zadovoljstvo da budem u žiriju, jednoglasno iznenađenom kvalitetom, doslednošću i odvažnošću ljudi čiji prosek godina, po prirodi stvari, ne može preći osamnaest. Video sam i čuo bendove koji misle, stvaraju i deluju, bez obzira na to što im se gotovo ništa, osim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uzbuđenja i trenutne lične satisfakcije, ne ukazuje čak ni na horizontu. Za neke stvari ovo je, nažalost, zemlja u stanju kliničke smrti: najdragocenija među tim stvarima je autentična, beskompromisna i motivisana kreativna volja uslovljena i podržana talentom i iskrenom željom da se ide napred, umesto što se gubi vreme u mestu, ili, uz brojna opravdanja od kojih većina proizlazi direktno iz vulgarnog oportunizma, svesno ide unazad.
Gimnazijalci imaju privilegiju da još nemaju šta da izgube i zato njihova muzika, ili bilo šta drugo čime se izražavaju, treba da bude drska, energična i tačno onakva kakvi su oni koji je stvaraju i izvode. Ne mora biti ni idejno, ni tehnički savršena - mnogo je važnije da bude jasan odraz generacijskog duha. Upravo to čuje se na disku 'BG invazija 2004', kompilaciji live snimaka deset najboljih grupa sa prošlogodišnjeg takmičenja, među kojima je žiri, što nije bilo jednostavno, izdvojio Watchout, ženski trio Sinapsa i Resound. Beleška na omotu Uroša Đurića, jednog od članova žirija, zaslužuje da bude citirana: 'Sedeo sam i gledao Sinapsu i mislio o tome kako je dobro biti na sceni i pokazati sve svoje nesigurnosti ne odustajući ni trena da se makar u jednom trenutku izdigneš iznad granica mogućeg.'
Možda
Almir Imširević 'Kad bi ovo bila predstava', režija Petar Pejaković, produkcija Belef
Najnoviji projekat ovogodišnjeg Belefa ambiciozno je najavljen kao neka vrsta početka suočavanja ovdašnje (pozorišne) javnosti sa ratom u Bosni. Jer priča bosanskog (nigde se ne pominje Hercegovina) dramskog pisca bavi se, u formi fragmentarne dramaturgije, ratom u Bosni. Imširevićev komad ovu tragičnu situaciju i tragediju uopšte opisuje na način koji je u duhovnom srodstvu sa onim što je u bivšoj zemlji bilo poznato kao sarajevski šarm. Ratnu strahotu Sarajlija pisac je, naime, smestio u okvir jednog tragičnog događaja osenčivši ga humornim dodatkom koji potom interpretira iz raznih uglova. U prepunom tramvaju tog i tog broja, sanjperski hitac pogađa u vrat jednog mladića u crnoj majici. Njegova krv je poprskala devojku u belom koja je nekoliko sati kasnije viđena na drugom mestu u gradu u društvu još mlađe devojke. Preko dvadeset lica, koliko ima ovaj komad, iz svog ugla svedoče o ovom događaju i svi se sećaju da je devojka ližući sladoled rekla: 'Ja ponekad mogu i četrnaest puta'.
Prva greška autora ove predstave odnosi se na jezik. Insistirajući na ijekavici, autori su u startu celu priču o suočavanju, ratnim strahotama i onome o čemu je zapravo reč pomerili u drugu stranu i predstavu osenčili nezaboravnim nadrealistima umesto da ona asocira na Kenoove 'Stilske vežbe', što ovaj komad u osnovi i čini.
Drugi ozbiljan problem vezan za najnovije Belefovo ostvarenje tiče se podele. Zamišljena tako da svoju snagu crpi iz komunikacije koja je trebalo da bude uspostavljena sa publikom, što je bio dobar put da se obezbedi neposrednost izraza, ova predstava je pala na podeli. Mladi glumac u ulozi naratora, pisca i tumača još nekoliko likova (iz programa predstave je nemoguće sa sigurnošću utvrditi ko je ko u predstavi) svoj posao nije obavio na zavidan način. Srećom, Ivan Đorđević, Jelena Ilić i Ana Marković nakon izvesnog vremena uspevaju da predstavu vrate u život i naznače kako je moglo biti.
