Izvor: Politika, 07.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intimna hodočašća
Igor Štiks, pisac na putu između Sarajeva – Zagreba – Pariza, govori o svom najnovijem romanu "Elijahova stolica"
INTERVJU
Igor Štiks (Sarajevo, 1977), kritičar, prozaista, prevodilac, bio je član redakcija zagrebačkih novina "Vijenac" i "Zarez", saradnik splitskog "Feral Tribjuna". Od 1992. živeo je u Zagrebu, gde je diplomirao komparativnu književnost i filozofiju, a od 2001. živi na relaciji Sarajevo-Zagreb-Pariz-Čikago gde predaje na Nortvestern univerzitetu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Za prvi roman "Dvorac u Romanji" (Durieux, Zagreb, 2000) dobio je nagradu "Slavić" (roman je preveden na nemački, engleski i španski) a drugi roman "Elijahova stolica" (Fraktura, Zaprešić, 2006), osim dobijenih nagrada "Kiklop" i K. Š. Đalski, ove godine važi za najozbiljnijeg kandidata nagrade "Jutarnjeg lista". Objavljivanje tog romana tokom ove i sledeće godine očekuje se u Nemačkoj, Holandiji, Mađarskoj, Sloveniji, Makedoniji i Poljskoj.
U "Elijahovoj stolici" tematizuje se potraga za ličnim identitetom. Koliko su naši životi određeni našim poreklom?
– U našim se krajevima, a na žalost i ne samo kod nas, složeni problem ličnog identiteta svodi na pitanje etničkog ili verskog porekla. Dominantni etnonacionalizam upravo na tome temelji i vrlo sumnjivo uputstvo za društveno i političko delovanje pojedinaca. Sudar jedne plitke ideologije – koja uprkos svojoj plitkosti nije manje snažna i za koju nisam siguran da je uopšte ideologija – s individualnim ljudskim sudbinama i složenom svakodnevicom često se pokazuje naročito nasilnim i destruktivnim. Kroz život jednog čoveka, austrijskog pisca Riharda Rihtera, našeg savremenika, moj roman pokušava da se uhvati ukoštac sa sukobom između, s jedne strane, porekla i kolektivne pripadnosti i, s druge, neponovljivih putanja naših pojedinačnih života.
Čovek je, ipak, neponovljiv...
– Naša životna putanja može biti pod uticajem etničkog ili verskog porekla (ne mislim da je ono potpuno nevažno), ali je to poreklo samo – ma kako ga definisali ili kako su ga drugi definisali za nas – nedovoljno da bi nam dalo preciznu informaciju o nama samima i o tome što nas čini neponovljivima. Tako će i moj junak Rihard Rihter na kraju saznati da je, uprkos tome što mu je život bio obeležen nacizmom i holokaustom i nemačko-jevrejskim odnosom, svoju vlastitu sudbinu, ipak, sam skrojio u Sarajevu pod opsadom. Čitaocima ostaje da procene koliki je u svemu tome udeo porekla, a koliki konkretnih životnih odluka konkretnog i neponovljivog čoveka i okolnosti u kojima se zatekao.
U romanu ste povezali incest i etnonacionalizam. Kako ste došli na tu ideju?
– Ideja etnonacionalizma je izgrađena oko "krvi", na kojoj počiva tobožnja "organska" zajednica koja deli tu istu krv. Taj koncept postaje eksplozivan i ubilački kada povezuje čistoću krvi i čistoću teritorija na kojoj bi ta zajednica trebalo da živi. Otud monstruozni koncept "etničkog čišćenja" koji na terenu podrazumeva da se ruke moraju "okrvaviti" da bi se ostalo "čistim". To su dobro znali oni koji danas sede u Hagu ili se još uvek skrivaju od pravde. Zločinci se često ne osećaju krivim upravo zato jer deluju po nekim drugim moralnim parametrima koji zločine pretvaraju u podvige, a njih same u "nacionalne heroje" i koji opravdavaju prolivanje tuđe krvi kako bi se očuvala čistoća vlastite. Bilo kakva veza s drugima se mora onemogućiti, a ako je postojala prekinuti na najbrutalniji način. Zato je etnonacionalizam duboko incestuozan, on zahteva spajanje iste krvi i odbija mešanje s drugima, s "nečistom krvi" drugoga. Otud prezir nacionalista prema gradovima kao mestima nekontrolisanih ljudskih spajanja, a posebno prema kosmopolitskim, "mešanim" gradovima poput Sarajeva.
Glavni junak u jednom trenu rimuje "bolest" i "povest". Kako možemo ozdraviti od "povesti"?
– Dobro pitanje. Teško je očekivati da će se većina ljudi temeljno baviti istoriografijom ili se autonomno odlučiti na propitivanje pojmova koji nam se predstavljaju kao samorazumljivi, kao što je "nacija", "država", "granice", "narodi", i konačno sama "Povest". Tu je odgovornost onih koji se profesionalno bave naukom u razbijanju mitova i predrasuda izuzetno velika. No, prema našim "povesničarima" i "istoričarima" moramo biti oprezni s obzirom da su upravo oni, uz pokoji plemeniti izuzetak, odigrali nečasnu ulogu u raspirivanju ratova u bivšoj Jugoslaviji. Njima treba pribrojiti i one pisce koji su kako svojim delima, a više svojim javnim delovanjem uvećali sveukupnu nesreću. Povest je, svakako, "bolest" koja se ne može izbaciti iz "organizma", ali protiv njenih manipulacija u sadašnjosti čovek može, i mora razviti "antitela". Kada se "povest" koristi da bi se pripremili i opravdali budući zločini, da bi se razbuktala "bolest", otpor postaje moralna obaveza. Želeo bih da verujem da je plemenita uloga pisaca da detektuju takve namere i pruže otpor. Ipak, dovoljno je prisetiti se koliko su puta ljudi koji su sebe nazivali piscima izneverili tu ulogu da bi se takvo verovanje pokazalo potpuno naivnim.
Posle izbeglištva, dolaske u Sarajevo ste opisali kao "intimna hodočašća". Kako se osećate kada se vraćate u Sarajevo?
– U Sarajevo se vraćam iz inostranstva gde i dalje boravim u tom čudnom stanju, kako bi rekao Predrag Matvejević, "između egzila i azila". Na tim redovnim "hodočašćima" grad svog detinjstva, kao i fascinantnu istoriju Sarajeva, najviše prepoznajem upravo tamo gde se beskomprimisno pruža otpor onim praksama koje sam opisao u odgovoru na Vaše drugo pitanje.
Svetlana Tomić
[objavljeno: 07.03.2007.]
