Izvor: B92, 07.Maj.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju: Ven Dajk Parks
Aranžer paketa
Ven Dajk Parks (Van Dyke Parks) rođen je 1943. u mestu Hetisburg u državi Misisipi. Od 1968. godine do danas, izdao je pet studijskih solo albuma, od kojih su najpoznatija prva dva – "Song Cycle" i "Discover America". Ono po čemu je on najpoznatiji je saradnja sa Brajanom Vilsonom (Brian Wilson) na albumu "Smile", za koji je napisao sve tekstove. Kao muzičar, tekstopisac, aranžer i producent u poslednjih 45 godine pojavio se na preko 200 albuma, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i sarađivao sa takvim imenima kao što su Fil Oks (Phil Ochs), Raj Kuder (Ry Cooder), Tim Bakli (Tim Buckley), "The Byrds", Hari Nilson (Harry Nilsson), Frenk Zapa (Frank Zappa), Ti Bone Barnet (T Bone Burnett), Džoana Njusom (Joanna Newsom), "Clare and the Reasons", Piter Kejs (Peter Case), "The Shortwave Set", "Little Feat", Viktorija Vilijams (Victoria Williams), "Scissor Sisters", Sem Filips (Sam Phillips), Rufus Vejnrajt (Rufus Wainwright), Vik Česnat (Vic Chestnutt), Džo Henri (Joe Henry), Ringo Star (Ringo Star), "U2", Lio Kotke (Leo Kottke), Frenk Blek (Frank Black), Lori Anderson (Laurie Anderson), Šeril Krou (Sheryl Crow), "Silverchair" i mnogi drugi. Osnovni instrument koji svira je klavir.
Razgovor sa Ven Dajkom je počeo aktuelnim temama koje je sam inicirao:
VDP : Znajući da ću danas razgovarati sa vama, čim sam se probudio pročitao sam vesti koje se tiču Srbije, Kosova i Hrvatske (intervju je vođen dan nakon što je Hrvatska priznala Kosovo - prim.aut) i moram ti priznati da sam u mislima sa vama. Ono što se trenutno dešava u tvojoj okolini prilično zanima većinu samosvesnih ljudi u Americi, mada je sasvim druga priča koliko je takvih ljudi ovde.
B92: Hvala na lepim rečima. Mada, da budem iskren, u poslednje vreme se trudim da izbegavam vesti – kada živiš ovde, dnevne novosti umeju prilično da umore mozak.
VDP : (Smeh) Da, da – i ja se trudim da ne pratim vesti, imam utisak da one ubijaju kreativnost
B92: Ven Dajk Parks nije baš uobičajeno ime u Americi. Recite mi odakle Vaše ime vodi poreklo? Možda iz Holandije, s obzirom na to Ven?
VDP: Tačno. Iz Holandije. 1646. godine Jan Tomas Ven Dajk je zajedno sa svojom ženom (za koju znam da je rođena u Utrehtu) doputovao brodom koji se zvao "The Spotted Cow" u Novi Amsterdam, grad koji je kasnije promenio ime u Njujork. Jan Tomas je začetnik familije Ven Dajk. Ven Dajkovi su živeli u Pensilvaniji, i pored njihove farme nalazila se farma Parksovih, gde je živeo moj pradeda.
Nedelju dana pre nego što sam ja rođen, nacisti su streljali mog rođaka koji se zvao Dejvid Ven Dajk, i po njemu sam ja dobio ime.
Inače, nisam jedini Ven Dajk Parks u Americi, i to sam tek nedavno saznao. Naime, kontaktirao me je čovek koji se zove isto kao i ja, i ispostavilo se da je on osamdesetogodišnji farmer iz Teksasa, koji je pronašao moje ime na internetu. Naravno, nije znao ništa o meni, video je da se bavim muzikom, i poslao mi je mejl gde je tražio da prestanem da koristim njegovo ime inače će me tužiti (smeh). Naravno, kada sam mu objasnio svoje porodično stablo, ljubazno mi se izvinio.
B92: Rođeni ste u Misisipiju 1943. i preselili ste se u Kaliforniju sredinom pedesetih godina XX veka...
VDP : Da, preselio sam se u Kaliforniju na zalasku bit generacije. Tada sam bio fasciniran bit poezijom, a samim tim i boemskim životom, raznim vrstama intoksikacije, anti-materijalističkim aspektom života, kritikom post Ajzenhaurove Amerike...svim tim stvarima. I to je bilo otprilike 1962. godine.
B92: Da, ali pre toga ste bili glumac, dok ste još bili dete, zar ne?
VDP : Nisam bio glumac. Bio sam dete kome treba novac za školovanje, pa sam nešto morao da radim, recimo: da glumim. Činjenica je da sam imao talenta, da sam bio vredan i da sam naporno radio. Tačno je da sam došao u Kaliforniju 1955. da bih glumeo u filmu "The Swan " sa Grejs Keli (Grace Kelly) i Alekom Ginisom (Alec Guiness), pored toga sam igrao u par televizijskih drama, ali svrha svih tih poslova bila je da zaradim novac kojim ću finansirati svoje buduće školovanje na muzičkoj akademiji. Oduvek me je zanimala samo muzika.
B92: I samo još jedno pitanje pre nego što pređemo na muziku – da li je istina da ste 1955. godine bili na otvaranju Diznilenda, i ručali zajedno sa Volom Diznijem (Walt Disney)?
VDP : Da, istina je. U stvari, sedeli smo u istoj prostoriji, nisam siguran da bi se Dizni mene uopšte sećao. Sećam se da je prišao mom stolu i da smo vodili kratku konverzaciju, ali nemam pojma šta mi je rekao tom prilikom... Gledajući iz današnje perspektive, verovatno bi rekao ’Investiraj u Google’ (smeh)
B92: Zanimljivo je da ste mnogo godina kasnije pisali muziku za neke Diznijeve crtane filmove i dečje emisije – mislite da to ima neke veze sa pomenutim ručkom?
VDP : Mislim da ne postoji direktna veza...U to vreme čak nisam bio ni svestan umetničke veličine samog Volta Diznija. Ono što me je privuklo pisanju dečje muzike je ta brza promena tempa, te pokretne slike koje čuješ u samoj muzici. Taj ručak sa Diznijem i ako je uticao na moj kasniji rad, to je bilo skroz nesvesno.
B92: Vaš prvi posao je bio u legendarnom Los Anđeleskom klubu "Troubadour", gde ste svirali sa svojim bratom...
VDP : To je bilo 1962. godine. Tada sam svirao gitaru, i brat i ja smo uglavnom izvodili meksičku muziku iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Tada sam naučio da sviram razne meksičke instrumente i upoznao sam mnogo Meksikanaca koji su živeli u Kaliforniji i koji su me podučavali da budem što autentičniji dok izvodim njihovu muziku.
A onda je došla 1963. godina koja je bila vrlo bitna u mom životu. Te godine je ubijen Džon Kenedi, a iste godine je umro i moj brat. U to vreme toliko sam bio švorc, da sam morao da pozajmim novac kako bih iznajmio odelo u kom sam išao na sahranu svog brata. Istog tog dana, jedan čovek je saznao za moje muke, i ponudio mi je posao da napišem aranžman za pesmu "Bear Necessities" iz Diznijeve „Knjige o džungli". To mi je skroz promenilo život, jer sam upravo tako ušao u šou biznis.
B92: Nakon toga, Vaše prve saradnje bile su sa Timom Baklijem (Tim Buckley) i grupom "The Byrds", sredinom šezdesetih...
VDP : Sa "The Byrds" sam svirao 1966. (na jednom od najuspešnijiih albuma "The Byrds" - "Fifth Dimension" Ven Dajk je svirao klavijature prim.aut) a sa Baklijem godinu dana ranije. To je bilo u vreme kada sam svirao sa bratom u klubu "Troubador". Nakon naše svirke, ostajao sam u klubu sa društvom – tada smo intenzivno pušili marihuanu, i mislili smo da divno miriše (smeh) – i tu sam upoznao mnoge muzičare koji su kasnije postali poznati, između ostalih Baklija i Dejvida Krozbija (David Crosby) iz "The Byrds".
B92: U klubu "Troubadour" Dejvid Krozbi Vam je tad ponudio mesto stalnog člana "The Byrds", ali Vi ste ga odbili...
VDP : Istina. U to vreme me nije zanimalo da budem u bilo kojoj grupi. Nisam želeo da budem na bini ispred hiljade pomahnitalih devojaka koje vrište tokom celog koncerta. Želeo sam da budem u studiju, gde je mnogo mirnija atmosfera, i gde bih mogao nešto da naučim.
Interesanto je kako su otprilike u to vreme svoje debi albume izdali mnogi muzičari koju su kasnije ušli u legendu, poput Boba Dilana (Bob Dylan) i "The Rolling Stones" na primer. Upravo u to vreme je počela korporatizacija popularne muzike koja je aktuelna i danas.
Moja žena je iz Memfisa, i ona se seća kada je njena starija sestra, 1952. godine ispred njihove porodične kuće sedela u kolima sa Elvisom Prislijem (Elvis Presley), i kasnije joj ispričala kako je Elvis pozvao da izađu. Međutim, njeni roditelji je nisu pustili, jer je Elvis bio iz siromašne porodice, tzv. niža klasa. Nekoliko godina nakon toga, stvari su se malo promenile u Elvisovu korist i on je kupio zemlju koja je pripadala porodici moje žene, na kojoj je izgradio Grejslend.
Tada je sve počelo u stvari – Elvis je promenio istoriju američke muzike, nakon toga su došli "The Beatles"... U stvari, imali smo pravu invaziju engleskih sastava u prvoj polovini šezdesetih. Kad smo kod Engleza, moram reći ima nešto što ne razumem kod vas Evropljana... Šezdesetih sam producirao albume Fila Oksa – po meni, on je jedan od najvećih muzičara i pesnika svih vremena...njegove pesme su bile obojene političkim tonovima, nije štedeo nikoga, a ponajmanje tadašnjeg zlog predsednika Niksona (Richard Nixon) koji je imao Oksa na tzv ’listi nepodobnih ljudi’ - čak je FBI prisluškivao moj telefon u vreme kada sam radio sa Oksom. Fil je napisao jedan interestantan stih u pesmi One Way Ticket Home koji glasi ’I would be in exile now – but everywhere’s the same’ i to je stih sa kojim se savršeno identifikujem i dan danas. Zašto pričam sve ovo? Nedavno sam bio u Francuskoj, i na skoro svakom ćošku sam čuo američku muziku, pri tom ne mislim na ’Vudi Gatrijevsku (Woody Guthrie) američku muziku’ već na ovu jeftinu tzv. pop-rok muziku. Nije mi jasno zašto vi Evropljani, koji za razliku od nas Amerikanaca imate tradiciju i kulturu, olako prihvatate takvo smeće. Što je još tužnije, cela ta korporatizacija popularne muzike je počela u moje vreme, kada sam ja bio ’brineta’ (Ven Dajk se poslednjih godina često šali na svoj račun, govoreći da je ’bio brineta’ s obzirom da mu je već duži niz godina kosa skroz seda - prim.aut).
Mislim da je to jedan od razloga što poslednjih par godina najviše uživam u "world beat" muzici, jer mi se čini da je ona najmanje iskvarena, da je mnogo iskrenija od mnogih pravaca koji su danas popularni (nakon intervjua, poslao sam Ven Dajku kompilaciju "Serbia Sounds Global" i uskoro od njega dobio jedan dugačak mejl u kom mi na razne načine objašnjava ’kako i koliko je odlepio’ na muziku sa pomenute kompilacije, rekavši da je danima ne vadi iz cd plejera – posebno mu se dopadaju "Ognjen i prijatelji" - prim.aut).
B92: Vaš rad sa Brajanom Vilsonom (Brian Wilson) na albumu "Smile" je ušao u legendu. Pored Brajana, radili ste sa stotinama drugih muzičara. Zanima me koliko je rad sa Brajanom bio različit u odnosu na rad sa drugim ljudima?
VDP : Ne znam... Kada radim sa nekim – mada više preferiram izraz ’raditi za nekoga’ – moj zadatak nije da dam sve od sebe, već da sve učinim da osoba sa kojom radim da sve od sebe. To mi je bio cilj i kada sam radio sa Brajanom, i sa drugim muzičarima.
B92: Da li ste možda sa Brajanom lakše razumeli nego sa ostalim umetnicima sa kojima ste sarađivali?
VDP : Pa može se reći da jesam...U stvari možda i nisam (smeh). Znaš, ako je Van Gog imao nekog pored sebe dok je slikao, nekog ko ga posmatra – verujem da se ta osoba osećala slično kao i ja dok sam gledao Brajana kako stvara. I zahvalan sam što sam uopšte imao priliku da radim sa tako velikim i važnim muzičarem.
B92: Album "Smile" snimljen je 1966. a izdat je tek 2004. godine, uz vašu značajnu asistenciju. Poznato je da je Majk Lav (Mike Love) kao konzervativna struja u redovima "The Beach Boys", bio glavni protivnik albuma "Smile", a ono što me zanima – da li se ikome u bendu dopao taj album?
VDP : Nisam siguran, ali mislim da jeste... Mislim da se Karlu (Carl Wilson) dopao album, Alu (Al Jardine) takođe... Kažem da nisam siguran zato što je moj kontakt bio isključivo sa Brajanom.
Želim da kažem da danas nikom ništa ne zameram, čak ni Majku Lavu, jer mislim da nije zdravo biti zlopamtilo. Iskustvo sa albumom "Smile" me je naučilo da ako ne umem da objasnim ono što radim, onda moram biti spreman da snosim posledice za to.
B92: Mislite na apstraktnost stihova na albumu "Smile", i situacije u kojima Vas je Majk Lav pitao da mu objasnite značenje reči u nekim pesmama?
VDP : Da, upravo na to mislim. Veruj mi, ja ni dan danas nemam pojma na šta sam tačno mislio u nekim stihovima koji se nalaze na tom albumu.
B92: Kako je izgledao Vaš rad sa Brajanom na istom albumu 38 godina kasnije? Da li ste bili iznenađeni kada Vam je rekao da ponovo snima "Smile"?
VDP : Da, bio sam iznenađen, ali u isto vreme bio sam vrlo srećan. Mislio sam da je to sjajna ideja, da se Brajan suoči sa prošlošću na taj način, ali da budem iskren, nisam verovao da će išta biti od toga, tj. bio sam skeptičan da će album zaista biti objavljen, a posebno nisam verovao da je bilo moguće izvesti ga uživo. Na londonskom koncertu te iste godine bio sam jako uznemiren, prvenstveno zbog toga što je Brajan bio nervozan. Pre koncerta bio sam sa njim u bekstejdžu, i veruj mi da nisam nikada u svom životu video osobu koja je tako nervozna. Zaista nisam verovao da je Brajan u stanju da izađe na binu i odsvira ceo "Smile". Ali srećom, nisam bio u pravu.
B92: Da se opet malo vratimo u prošlost – 1968. godine ste izdali prvi album "Song Cycle", koji je po mnogima bio daleko ispred svog vremena. Kako vam taj album zvuči kada ga slušate danas, četrdeset godina kasnije.
VDP : Uh, nisam ga čuo decenijama. Da budem iskren, ja nemam ni pristojan muzički uređaj u svojoj kući – imam kompjuter i one male zvučnike koji idu uz njega. Nedavno sam se selio, i pronašao sam originalne trake na kojima je album snimljen, i baš ovih dana pregovaram oko reizdanja. Planiram da izdam remasterovanu verziju, gde se svaki instrument čuje na posebnom kanalu, plus DVD... Uh, totalna psihodelija ako mene pitaš (smeh) Ali, da – ponosan sam i dan danas na taj album... Snimio sam ga za osam meseci, i s obzirom na to da sam imao 25 godina, sasvim sam zadovoljan kako zvuči.
B92: Džim O’Rurk (Jim O’Rourke) je u dva-tri intervjua naveo tu ploču kao najbolji album svih vremena...
VDP : Džim je sjajan momak. Mislim da mi je još neko pomenuo da je prvi put čuo za taj album od Džima. Interesantno je kako nove generacije dolaze do stare muzike, kako se sve to okreće u krug na neki način. Imam utisak da se samo uređaji na kojima slušamo muziku menjaju (smeh)
B92: Koji album bi preporučili za početak nekom ko nije čuo ništa od Vaše muzike?
VDP : Mislim da je nabolje početi sa "Discover America", čini mi se da taj lakše ulazi u uši nego ostali...Mada, i "Orange Crate Art" koji sam snimio sa Brajanom 1995. je sjajan, obožavam ga skroz.
B92: Prošlo je tačno 20 godina od Vašeg poslednjeg solo studijskog albuma "Tokyo Rose". Da li spremate nešto novo, na čemu trenutno radite?
VDP : Da, radim na novom albumu već izvesno vreme, i ako budem imao dovoljno vremena, možda ga objavim do kraja godine. Probaću da prodam pesme preko "MySpace" stranice... rekoše mi da je to moguće. Iskreno, nemam pojma kako muzički biznis funkcioniše danas.
Poslednjih par godina uglavnom aranžiram. Upravo sam završio album Inare Džordž (Inara George – lepša polovina dueta "The Bird and the Bee" prim.aut), ćerke mog starog prijatelja Lauela Džordža (Lowell George) iz grupe "Little Feat", i jako sam zadovoljan tom pločom. Zvuči mnogo drugačije i od "The Bird and the Bee" i od njenog prvog solo albuma. Trebalo bi da napravimo koncert na kome ću ja dirigovati orkestrom a ona pevati. Inara je divna i skromna devojka, i zaslužuje da bude mnogo poznatija nego što je sada. Nakon ove ploče, nadam se da će i biti.
B92: Jedan od najlepših albuma koje sam čuo prošle godine je album "The Movie" grupe "Claire and the Reasons", na kom ste takođe radili orkestraciju. Ona je ćerka vašeg starog prijatelja Džefa Muldara (Geoff Mouldar)?
VDP : Oh bože – ne mogu da verujem da znaš za taj album. Divno! Da, Kler je Džefova ćerka, i bilo mi je zadovoljstvo raditi sa njom. Sa njenim ocem sam svirao još dok se Kler nije rodila, daleke 1964. godine.
B92: Zanima me kakvo je Vaše iskustvo sa Džoanom Njusom (Joanna Newsom) i njenom pločom "Ys"?
VDP : Ona me je zamolila da napravim aranžmane za njen album, i kada je čula šta sam uradio, rekla mi je da ima previše instrumenata. Ja sam joj rekao ’Pa izbaci sve instrumente za koje misliš da su višak’ (smeh). Kada aranžiram obično to radim sa 17 violina, u ovom slučaju bilo ih je 13, dve viole, violončelo i bas. Na to sam dodao dve flaute, obou i harmoniku, i kada se sve to izmešalo dobili smo "Ys". Divna ploča.
B92: I za sam kraj, zanima me šta slušate ovih dana?
VDP : U poslednje vreme volim da slušam fado i izvođače kao što su Marisa (Mariza), Ćezaria Evora (Cesaria Evora). A muzičar koji ne prestaje da me oduševljava poslednjih par godina je Italijan Paolo Konti (Paolo Conte) – ne znam da li više volim način na koji svira klavir ili način na koji aranžira. Moje glavno zanimanje zadnjih par godina je aranžiranje (tako plaćam kiriju za ovu malu kuću u Montereju), i da budem iskren, jedini aranžer koji može da mi preuzme posao je Konti (smeh). Šalu na stranu, zaista mislim da trenutno na planeti ne postoji muzičar koji mojim ušima godi više od njega. Poslušajte njegov album Reveries i biće vam jasno zašto to kažem.
