Izvor: B92, 25.Mar.2008, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju: Svetozar Cvetković
Atelje 212 praktično od pre nekoliko godina počeo je da sprema i dogovara repertoar na nivou godine, a ne sezone, ali prema rečima Svetozara Cvetkovića, upravnika Atelja 212, kako god okrenemo i dalje u okvirima pozorišta a i sa publikom živimo i radimo u „sezoni".
„ U ovoj sezoni nas nakon već upriličenih premijera i predstava koje se izvode: „Putujuće pozorište Šopalović", „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji", „Muška Stvar", „Oblik >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Stvari"..., očekuje premijera dela Dejvida Hera „Ejmin pogled" u režiji Ljiljane Todorović - koja je Hera već režirala u Zvezdara teatru pre par godina sa delom "Skylight", te delo Sema Šeparda „Bog Pakla" u režiji gošće iz Londona, Svetlane Dimčević. Najzad sredinom maja meseca nas očekuje maestralno delo nemačke spisateljice Dee Loher „Nevinost" prošle godine proglašeno za najbolje delo izvedeno na scenama u Nemačkoj po oceni "Theatar Heute-a", ovoga puta na velikoj sceni pozorišta u režiji Dejana Mijača. I tu se negde sezona privodi kraju" kaže Cvetković.
Koliko se sadašnji repertoar Atelja 212 izmenio u odnosu na protekle sezone?
Recimo da smo u poslednjih nekoliko sezona lagano odustajali od nečega što se zove pošto-poto komercijalno i da smo se pozabavili krajnje rizičnim izletima u ekskluzivniji repertoar ne tako uobičajen u domaćim repertoarskim pozorištima, bilo da se radi o delima kakvo je recimo delo Tomasa Bernharda "Trg heroja", ili pak o režijama kakva je režija „Putujućeg pozorišta Šopalović" Tomija Janežiča, ili „Uloga moje porodice u Svetskoj revoluciji" Bore Ćosića u režiji Dušana Jovanovića. Ako tome dodamo „Plastelin", „Zmijsko Leglo", „Hitler i Hitler", „Velika bela zavera" i napokon „Odumiranje" biće vam jasno, kao i publici o čemu govorim. Mislim da smo prestali da „zabavljamo" publiku ili bar samo to radimo i drago mi je da smo zadali sebi takav zadatak.
Predstave Atelja 212 u proteklom periodu često su gostovale u inostranstvu. Da li sada negde gostujete, ili će to biti u skoroj budućnosti?
Spisak načih gostovanja je poprilično veliki kako u prošlosti, a bogami i do kraja ove godine. Narednih nekoliko meseci očekuju nas u Torontu, Banjaluci, Bratislavi, Beč, Rijeci, Mostaru, Visbadenu....
Da li će biti uzvratnih gostovanja na sceni Atelja 212?
Pa i to, naravno, u većini slučajeva to su ipak predstave sa ovih govornih područja čije jezike razumemo, ali već ovog meseca evo Tuzlaka, narednog meseca Kruševljana, a naredne godine opet Ljubljančana koji dolaze sa svojim najboljim predstavama iz SNG Ljubljana.
Koliko se današnje pozorište razlikuje u odnosu na pozorište pre trideset godina?
Mislim da se pozorište kreće u tehnološki izmenjenom začaranom krugu kreativnosti. Ideje, izrazi, promene se ponavljaju, ali uvek na neki novi način. Danas malo ko zna, pre svega od relativno mlađe publike, kako je izgledalo pozorište Ljubiše Ristića, Dušana Jovanovića, Nade Kokotović pre 30 godina, kao skok u užareno grotlo fantastičnih ideja, malo se ko seća genijalnih predstava Dejana Mijača iz tog vremena, prvih studentskih radova Egona Savina. Pa ipak imajući sreću da sam neke od tih predstava i sam video, mogu da kažem da sam bio privilegovan ne samo da ih vidim no da u nekima od njih i učestvujem. A, ako je u pitanju razlika, možda ona nije bila u pozorišnom izrazu, igri i umetničkom kvalitetu već u stepenu slobode i društvenog, pa i političkog angažovanja koju je pozorište tada posedovalo.
Po vašem mišljenju, kuda stremi današnje pozorište u svetu?
Teško se može generalizovati odgovor na ovakvo pitanje. Radije bih odgovorio šta je stremljenje pozorišta u svetu koje mene ispunjava, čini me zadovoljnim što se i sam bavim ovim poslom. Mislim da je to jednostavnost, emocija, ljudska sudbina, svedenost u izrazu. A pozorište u svetu u manjini slučajeva ide u tom pravcu. Pre nekoj spoljnoj atrakciji i fascinaciji publike. Ali sada eto već i sam generalizujem što je pogrešno.
Kako vam danas izgleda pozorišna scena u Srbiji ?
U Srbiji krajnje razuđeno i neuobličeno, čast izuzecima: Sombor, Novi Sad, Kruševac. U Beogradu - kultivisano, isprofilisano, ali ne dovoljno kvalitetno uvek, kako bismo želeli. Pa ipak kao sredina mislim da imamo bolje pozorište no što zaslužujemo.
Poruka za mlade glumce, a i u opšte za mlade ljude u Srbiji. Da li je Srbija zemlja budućnosti, ili da pakuju kofere i odlaze iz zemlje?
To me sada pitate. Pitajte me 12 maja ujutro... Voleo bih kad bih mogao da sigurno izgovorim ono što osećam, ali ja pripadam ovom narodu koji već 20 godina tumara od mraka ka svetlu i iznova se zabija u mulj sopstvene prošlosti. Zato ne smem da otključam ni svoje kofere kad se vratim sa puta.
Da li pored upravničkog posla imate vremena za glumu?
Imam, da, igram jednom godišnje, to sam sebi zadao kao zadatak još pre 11 godina.
Da li vas zamara davanje intervjua za novine, televiziju...?
Zavisi za koga dajem intervju, zavisi ko je kako spreman na intervju, i koliko sam i sam spreman. Ne zamarame me, i ovo je nečiji posao koji poštujem.
