Izvor: B92, 18.Jun.2009, 14:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju: Miki Manojlović, glumac
Izvor: Blic
Razgovarala: Tatjana Nježić
Pažnja proslavljenog glumca Predraga - Mikija Manojlovića trenutno je usredsređena na „Radionicu integracije”, udruženje koje se bavi integracijom ljudi sa invaliditetom u ono što zovemo normalnim životom i svakodnevicom. Pre oko godinu dana u delu Beograda koji nosi naziv Bara Venecija, a na adresi Branka Krsmanovića 28, otvoreno je svojevrsno zdanje pod čijim se krovom odvijaju umetnički programi >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << namenjeni slepima i slabovidima. A Manojlović najavljuje i pozorišnu predstavu u kojoj su glumci ljudi s invaliditetom, posebnim potrebama.
- Uskoro ćete ih videti na premijeri u Bara Veneciji, odnosno u tom njihovom prostoru. Iznenadićete se. Sjajni su. Koreograf i reditelj je Sonja Vukićević. Predstava se bavi onim pitanjima koja su nam uvek važna, a koja u osnovi proističu iz odnosa među ljudima: ljubav, poverenje, prijateljstvo, izdaja... Kada ih vidite kako se sa sigurnošću kreću scenom, način na koji promišljaju, pa potom oblikuju svoj odnos prema stvarima s jedne i svoje uloge s druge strane, pomislite da mi videći, da nas tako nazovem, možda i manje vidimo od njih. Sonja Vukićević odlično radi predstavu, saradnici su Svetlana Porović-Mihajlović i Zoran Erić, a uloge tumače Ljiljana Trbulin, Nedeljka Ložajić, Zorica Trifunović, Svetlana Gogić, Vesna Nestorović i Nebojša Dugalić. Zaista sam ponosan na te ljude koji se okupljaju i rade u „Radionici integracije”.
Šta vas je motivisalo da se prilično angažujete na tom polju?
- Potreba da im pružim pomoć. A onda sam uvideo do koje mere su marginalizovani, odnosno koliko toga oni zapravo imaju, kakve sposobnosti poseduju, a nemaju šansu da ih iskažu. Oni toliko toga znaju, mogu, hoće... U potpunosti bi mogli biti aktivni članovi tzv. normalnog života.
Neizostavan deo vašeg normalnog života je gluma. Anja Dostojevski, supruga čuvenog pisca, kada su je pitali nakon njegove smrti zašto se ne udaje ponovo, rekla je: „Za koga se udati posle Dostojevskog?” A kuda je sve vas put odveo nakon uloge Dostojevskog u filmu „Demoni Sankt Peterburga”, premijerno izvedenog pre nešto više od godinu dana?
- To je film koji, nažalost, sva je prilika, nikada neće doći ovde. Nema distributera koji bi to odradili, nema bioskopa... U Italiji, i ne samo tamo, prošao je jako dobro, imao veliku gledanost i to u vreme svojevrsne krize savremenog italijanskog filma kada se eventualno gledaju lake komedije. Film je svojevrsna refleksija i govori o suštinskim, a danas marginalizovanim stvarima; toleranciji, ekstremizmu, talentu, razumevanju, krhkosti... ljubavi za koju se nema vremena.
Bilo je posle tog filma više nego zanimljivih profesionalnih momenata, a poslednje što sam radio mogli bismo nazvati balkanskim periodom, koji čine uloge u filmovima „Besa” Srđana - Điđe Karanovića, „Neka ostane među nama” Rajka Grlića i TV seriji „Na terapiji” Marka Đilasa.
Postoji li neki zajednički imenitelj tog trilinga u balkanskom periodu?
- Postoji utoliko što svako od ta tri ostvarenja korespondira sa onim što živimo, sa stvarima koje nas se i te kako tiču. Van toga ne. Vrlo je širok spektar onoga što je obuhvaćeno. Recimo, Grlić filmom „Neka ostane među nama”, za koji je scenario radio sa poznatim, vrlo duhovitim književnikom Ante Tomićem kroz isprepletene ljubavne priče otvara pitanje zašto danas čovek ima potrebu da živi dva, tri ili više života paralelno, a pri tom to triplicirano čini iskreno, do kraja. Da li je reč o nekom normalnom ludilu... Nekakav diktat vremena... Patologija potrebe... Umetnost se, naravno, ne bavi odgovorima nego vivisekcijom dilema. A zaista, reč je o neverovatnom, a vrlo prisutnom fenomenu današnjice.
„Terapija” je vrlo uzbudljiv projekat. Na neki način, na granici eksperimenta. Psihijatrijska vivisekcija u pola sata priče, u krupnom planu, po epizodi, pa ti vidi. Ali ono što takođe okupira moju pažnju i energiju jeste i Filmski centar Srbije.
Na čelu ste Upravnog odbora Filmskog centar Srbije?
- Kao prvo, ističem da je članstvo u Upravnom odboru FSC neplaćena i veoma odgovorna obaveza. Kada sam se prihvatio tog posla, bilo mi je bitno da sagledam gde je i šta je Filmski centar Srbije... Urađen je novi statut koji na nov način definiše, ili ako hoćete, redefiniše stvari. Jedna od tih stvari propisanih statutom jeste da niko ko je u Upravnom odboru, odnosno u Filmskom centru Srbije ne može da radi filmove koji se u manjoj ili većoj meri finansiraju preko FCS.
Nećete snimati filmove?!
- Ne, ukoliko su na konkursu FCS. A naravno da ću se baviti svojim poslom, ali u drugim sredinama i produkcijama.
