Izvor: B92, 09.Dec.2009, 12:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju: Mike Watt
Prošlo je gotovo 25 godina od raspada kultnih The Minutemen, jedne od najuticajnih američkih grupa iz osamdesetih, a veliki broj klinaca koji danas osnivaju pank bendove i dalje nalazi inspiraciju u njihovoj muzici.
Među velike poštovaoce ovog benda se ubrajaju Kurt Cobain, Richard Hell, svi iz Sonic Youth, Ian MacKaye, Beastie Boys, Jim O’Rourke i stotine drugih...Pored Majka Mike Watta koji je svirao bas, bend su činili bubnjar George Hurley i pevač i gitarista D.Boon.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
The Minutemen prestaju da postoje 1985. kada D.Boon gine u saobraćajnoj nesreći. To je bio ogroman udarac za Watta koji se sa D.Boonom družio još od obdaništa i koji ga je doživljavao kao brata. Retki su primeri takve mentalne povezanosti, i to ne samo u muzici već i u životu. Ne čudi zašto je nakon toga Watt pomišljao da napusti muziku, a kada joj se ipak vratio rešio je da sve što snimi posveti D. Boonu. I tako je do dana današnjeg,
Nakon raspada The Minutemen Watt formira fIREHOSE, sa kojima svira tokom druge polovine osamdesetih i prve devedesetih. Od 1995. do danas izdao je samo 3 zvanična studijska albuma pod svojim imenom, ali pojavio se na stotine drugih. Njegovim fanovima nije lako da pohvataju sve njegove bendove, "off” projekte, gostovanja, ekperimente, jer muzičari koji u svakom trenutku sviraju sa njim broje se u desetinama.
Široj masi je verovatno poznat kao akuelni basista The Stooges, koji su za njega isto što i The Minutemen za Red Hot Chili Peppers – po njegovim rečima bend uz koji se formirao kao muzičar i bend bez koga njegovo sviranje uopšte ne bi bilo ovakvo kakvo je danas...ako bi ga uopšte bilo.
Mike Watt će napuniti 52 godine u decembru, a duhom je mlađi bar duplo. Dok sam pričao sa njim sve vreme sam imao utisak da razgovaram sa starim prijateljem kog nisam video petnaestak godina i sa kojim sam kao klinac presnimavao kasete Hsker D i Sonic Youth. Da li je u pitanju profesionalnost, kultura ili vaspitanje, tek Mike revnosno odgovara istog dana na svaki mejl. On je otvoren, iskren, skroman, ekstremno prijateljski nastrojen prema svakome (na internetu ćete naći na desetine fotografija na kojima se slikao sa svojim fanovima) i bilo je pravo uživanje razgovarati sa njim.
Tokom svoje karijere snimio si dve rok opere - jedna je "Conteplating the Engine Room" a druga „The Secodman’s Middle Stand". Čitao sam da trenutno radiš na trećoj. Šta se dešava s tim?
Da, snimio sam bubnjeve i gitaru tokom maja i aprila ove godine a letos sam u Bruklinu, u studiju Tony Mamonea iz Pere Ubu snimio bas i bubanj. Reč je o tridesetak vrlo kratkih pesama i plašim se da malo podsećaju na muziku The Minutemen. Ostalo je još da nasnimim malo bas gitare, da se sve to izmiksuje i verujem da će krajem zime ili početkom proleća sve biti gotovo, a da će izaći tokom leta sledeće godine.
Znam da si vrlo zauzet. Na čemu još radiš?
Istina, trenutno radim na mnogo projekata. Većina stvari je još u produkciji i tek treba da se pojavi. Ono što se pojavilo je treći album "Unknown Instructors” – pored mene tu sviraju nekadašnji The Minutemen bubnjar George Hurley i Joe Baiza gitarista benda Sacharine Trust. Album se pojavio pre nekoliko meseci i na njemu možete čuti poeziju Davida Thomasa iz Pere Ubu i Dana McGuirea sa kojim smo radili i ranije.
Ono što tek treba da se pojavi je ploča benda The Black Gang u kom gitaru svira Nels Nels Cline, a Bob Lee je na bubnjevima. Taj album počinjem da miksujem krajem oktobra.
Prošle godine sam uradio dva albuma u Tokiju. Jedan se zove „Spielgusher" i uglavnom je spoken word, sastoji se od poezije mog prijatelja Richard Melzer i na njemu gitaru svira Mister Shimmy, a Yuko Araki bubanj. Na drugom tokijskom albumu takođe sviram Shimmy i Yuko, plus Nels Cline i taj bend se zove Brothers Sisters Daughter. Oba albimuma se trenutno produciraju i miksuju, kao i četvrti album mog i Kirinog (Kira Roessler) benda Dos.
Takođe, radim zajedno sa Englezom koji se zove Sam Duke – kad kažem zajedno to znači da razmenjujemo delove pesama preko interneta i onda ih sklapamo. U vreme kada sam svirao sa The Minutemen to je bilo nemoguće, ali zahvaljujući internetu sad se sve može.
Ako se ne varam, nedavno si snimao nešto i sa Jimom O’Rourkeom što se zove "No Red Light Flashing?”
Tako je, to smo snimili početkom septembra za četiri dana. Ne znam da li si znao, No "Red Light Flashing” je stih iz pesme "Don’t Take Me Alive" grupe Steeley Dan, čiji je Jim veliki fan (smeh). On je veliki ljubitelj muzike sedamdesetih iako ima tek četrdeset godina. Inače, to mi je prvi put da uđem u studio a da nemam gotovo pesme, tačnije to mi je prvi put da nisam imao pojma šta ću raditi u studiju. Jim je uglavnom svirao klavir, dok sam ja bio na basu naravno, mada je i on s vremena na vreme svirao bas sa mnom, ali i bubnjeve. Nas dvojica imamo različit princip rada u studiju – dok sam ja navikao na staromodno snimanje celog benda, Jim to radi sloj po sloj...I to radi odlično, ne znam da li si slušao njegov novi album „The Visitor"?
Naravno, to mi je jedna od boljih ploča iz ove godine, jedva sam čekao da izađe
E, pa onda ti je sve jasno (smeh). Fantastična ploča, vrlo složena a jednostavna u isto vreme. Od svih ljudi sa kojima sviram trudim se nešto da naučim, a Jim je odličan učitelj (smeh).
Taj album sa Jimom još nije izdat?
Ne, još nismo ni blizu kraja. On me je zamolio da sledeći put kad se vidimo odsviram nešto na mandolini, moraću i da pevam, a on će svirati gitaru – još uvek nije snimio ništa na gitari.
Pre četiri godine Tim Earwin je snimio sjajan dokumentarac "We Jam Econo” o The Minutemen...
Da, Tim je uradio taj film zajedno sa Keith Schieronom. Njih dvojica su bili klinci kada sam svirao sa The Minutemen, i taj film je na neki način njihovo upoznavanje sa našom istorijom iz prve ruke
U filmu ti odlaziš u park u kome si se upoznao sa D. Boonom, na mesta na kojima ste vas dvojica voleli da visite kao klinci..Znajući da ti je D. Boon bio skoro kao brat, zanima me da li je bilo bolno iskustvo snimanje tog dokumentarca?
Istina, bilo mi je teško, ali njih dvojica su pristupili toliko iskreno celom projektu, i njihova ljubav prema muzici The Minutemen me je ubedila da moram da budem jak i ispičam im sve što me zanima. Jer, ako The Minutemen toliko znači ljudima koju su imali 5 godina kada smo svirali, to je nešto što moram da poštujem. Upravo sam tada prvi put čuo neku The Minutemen pesmu od kada je D. Boon poginuo, i to mi je dalo ideju da se moja treća rok opera sastoji od vrlo kratkih pesama.
Zanima me koliki je tvoj udeo na povratničkom The Stooges albumu "Weirdness" – da li si učestvovao u pisanju pesama ili si samo svirao bas?
Ne, nisam učestvovao u pravljenju pesama. Iggy me je pozvao u Majami gde sam proveo tri dana, opisao mi je kako bi otpilike hteo da zvuči bas i ja sam to odsvirao. U startu sam im rekao da sam tu samo da pomegnem, da ispunim svaku njihovu želju.
Misliš da ima šanse da The Stooges izdaju još jedan album?
Ne znam, mada je sve moguće. Iggy se ne plaši ničega, ne haje mnogo za kritike bilo kakve vrste. Sve je otvoreno.
Tvoj album „Ball Hog or Tugboat" iz 1995. mi je jedan od najdražih koje sam ikada čuo i još uvek čuvam piratsku kasetu koju sam kupio tokom devedesetih. Na toj ploči se nalazi obrada benda Funkadelic, pesme "Maggot Brain" u kojoj J.Mascis solira na gitari skoro 12 minuta. Negde sam pročitao da si plakao dok si slušao te njegove solaže. Jel to istina?
Jeste, živa istina. Istog momenta kada sam pitao Jaya da odsvira tu pesmu, znao sam da je on pravi izbor. Sve je snimljeno iz prvog puta, nije bilo nikakvog ponavljanja ni dorađivanja.
Nakon toga, mnogo puta si svirao sa Jayom. Kakav je on za saradnju?
Vrlo je lako svirati sa njim, on je u „music man" najbukvalnije. Jay ne priča puno, ali ono što radi to radi perfektno – on tako dobro svira gitaru (smeh). Osećanja i emocije prosto izviru iz njegovih žica.
Šta misliš o aktuelnom trendu ponovnog okupljanja benovda koji su bili aktuelni osamdesetih i devedesetih? Znam da je teško generalizovati, ali misliš li da se oni uglavnom ponovo skupe zato što su se uželeli sviranja zajedno ili misliš da je u pitanju novac?
Mislim da se radi o oba, zavisi od benda do benda. Što se Dinosaur Jr tiče, svirao sam sa njima 9 koncerata na prošloj turneji, super smo se proveli, čak je Lou Barlow pozajmio moje Missingmen kao prateći bend za njegovu aktuelnu turneju na kojoj promoviše solo album "Goodnight Unknown". Siguran sam da se oni nisu ponovo okupili zbog novca, skroz je očigledno da baš uživaju u tome što rade. Inače, ne okupljaju se samo bendovi iz osamdesetih, ima i onih iz šezdesetih kao The Stooges npr (smeh).
Pitao bih te nešto u vezi Red Hot Chili Peppers...
Sa njima sam bio na turneji 2006. godine..
...oni su tvoji stari prijatelji, Flea naročito, svojevremeno su ti posvetili album „Blood Sugar Sex Magik"...Ono što oni rade danas gotovo da nema veze sa muzikom koju su svirali na početku karijere. Kako ti to izgleda?
Da, to je valjda neki njihov proces sazrevanja. RHCP su na svom drugom koncertu u životu bili predruga The Minutemen, tamo negde sredinom osamdesetih. Sećam se da sam bio na evropskoj turneji kada je izdat „Blood Sugar Sex Magik" i kada sam video da na omotu piše da je album posvećen meni bio sam baš iznenađen, da ne kažem zapanjen. Pozitivno, naravno. Bez obzira na njihovu muziku danas, koja mi nije preterano bliska, mislim da su oni divni ljudi i volim ih.
Kakvo je tvoje mišljenje o džez muzici?
Nisam imao pojma o džezu dok nisam počeo da slušam pank. Tada sam otkrio Johna Coltranea i mislio sam da i on svira pank, samo da je malo stariji (smeh). Nikada pre nisam čuo tako neobuzdanu muziku i Coltrane mi je momentalno postao velika inspiracija. Ja nisam saksofonista, ali činjenica je da muzika govori, činjenica je da bukvalno osećam život dok slušam njegovo sviranje na saksofonu. U suštini, mislim da uopšte nije važno koji je žanr u pitanju, muzika je muzika. Naravno, zavisi gde živiš, kakve uticaje primaš. Ne može se poreći da koreni američke muzike leže u bluzu i džezu. Svaki region ima neke korene koje vuče iz prošlosti. Vi u istočnoj Evropi to dobro znate.
Neke pesme sa tvog albuma "Conteplating the Engine Room" kao da vuku korene iz džeza. Naravno, ne na prvu loptu, ali kad se udubiš, zaista tu možeš čuti džez uticaje...
Biće da to ima veze sa Nelsom Clineom koji je svirao na toj ploči i koji za razliku od mene ima mnogo više iskustva sa džezom. On je prošao školu džez improvizacije i bukvalno je u stanju da se igra sa zvucima. Na primer - kada uđem u studio sa njim, samo jednom mu odsviram na basu neku stvar koju nikada nije čuo u životu, on je u stanju da to ponovi od početka do kraja, isto kako sam ja odsvirao, da bi u drugom tejku dodao nešto svoje praveći pravo umetničko delo. Nels je bez sumnje jedan od najtalentovanijih muzičara na planeti.
Zanima me tvoje iskustvo sa Balkanom. Znam da si svirao sa The Secondmen u Zagrebu, sa The Stooges u Srbiji i Hrvatskoj...
Da, svirali smo i u Sloveniji, koncert u Sarajevu nam je nažalost otkazan u poslednjem trenutku, nadam se da ćemo tamo ipak otići. Mislim da smo svirali u celoj bivšoj Jugoslaviji..Da, nismo jedino bili u Crnoj Gori.
Upoznat sam sa Balkanom i pre nego što sam ga posetio prvi put, pošto ovde u San Pedru živi mnogo ljudi sa tih prostora.Većina njih je emigrirala ovde još početkom prošlog veka, dvadesetih i tridesetih godina...
Ako se ne varam, poznaješ i Džona Petkovića (John Petkovic) iz benda Cobra Verde koji je poreklom sa ovih prostora?
Da, John mi je dobar prijatelj, bili smo na turneji zajedno par puta...
Slušao sam tvoju radijsku emisiju "The Watt from Pedro Show” i znam da si puštao Belgrade Noise Society, Disciplinu Kičme...Kako si došao u kontakt sa njihovom muzikom?
Da, puštao sam mnogo bendova sa prostora Balkana. Kada sam svirao u Beogradu sa The Stooges upoznao sam Koju iz Discipline Kičme. Sjajan tip, još bolji basista. Kasnije sam nabavio govoto sve što je Disciplina objavila i baš mi se dopadaju, naročito njihovi albumi iz osamdesetih.
Kako si čuo za Belgrade Noise Society?
Pre par godina neko je otvorio My Space profil pod mojim imenom. Mislim da je malo bez veze da se neko predstavlja kao ti, tako da sam ja preuzeo vođenje toga. Kako sam se aktivirao na My Speace-u tako sam dobio na stotine poruka od ljudu koji prate i vole ono što radim. Neki od njih su takođe muzičari tako da su mi slali svoje snimke. Belgrade Noise Society su mi takođe poslali svoje pesme koje su mi se baš svidele. Internet je čudo.
Da, mogu da zamislim koliko znači internet tebi koji si pionir DIY esteteke, ti koji si još osamdesetih imao diskografsku kuću, fanzin...
Da, to je isti princip samo što je sve prilagođeno vremenu u kome živimo. Kako sam osamdesetih mogao da čujem za neki bend koji ne živi u mom gradu npr? Čitajući fanzine. A danas mogu čak i da čujem kako oni zvuče, sve što je potrebno su dva klika mišem. To je isti princip. Ljudi kažu da internet ima loših strana – istina, ali ima i dobrih i to čini mi se mnogo više. Pruža ti mogućnost da saznaš nešto o svetu koji je fizički van tvog, pomaže ti da razviješ sopstvenu svest.
Šta slušaš ovih dana?
Uh, toliko je mnogo dobre muzike oko nas. Upravo u svojoj radijskoj emisiji puštam uglavnom nove bendove koje tek otkrijem. Jedan od njih je ženski sastav Sistas in the Pit iz Oklanda. Preporučio sam ih Iggyu, svidele su mu se pa je rešio da nam one budu predgrupa na turneji. Uvek mi stane mozak kad me pitaju to pitanje, valjda zato što postoji toliko dobrih bendova. U Tokiju sam čuo mnogo zanimljivih mladih muzičara, ne mogu ni da se setim svih imena. Pored mladih bendova i dalje volim neke stare koji još uvek sviraju odlično, kao npr Sonic Youth.
S obzirom da si se nedavno vratio iz Japana, reci mi kakav utisak je na tebe ostavila njihova muzička scena?
Njihova scena me dosta podseća na evropsku od pre desetak godina. Stvari se zahuktavaju, počinju da se dešavaju. Kada kažem scena, mislim na andergraund. Oni takođe imaju vrlo razvijenu komercijalnu muziku, ali to me slabo zanima.
Dakle japanska anderground scena je sve razvijenija, bendova je sve više, sve su raznovrsniji. Oni upijaju informacije sa svih strana sveta i dodaju nešto svoje. Iznenadio sam se kada sam saznao da u Japanu postoji festival koji je posvećen The Minutmen i zove se "We Jam Econo”.
Da li si možda slušao gitaristu Otomo Yoshihidea?
Hmm..Ne mogu da se setim da sam ga slušao, ali sam definitivno čuo za njega.
On je predvodio bend Ground Zero koji je svirao u Srbiji 1997. godine, usred sankcija, kada se ovde dešavalo u proseku 2 koncerta godišnje. Taj koncert je bio možda najlepši koji sam gledao u životu – preko deset ljudi na bini, dva bubnja, trojica duvača, krš nekih tradicionalnih japanskih instrumenata, Burt Bacharach u fri džez fazonu...
Uh, zvuči baš primamljivo. Koji album preporučuješ?
Definitivno "Ground Zero Plays Standards"
Nisam ga slušao ali čim završimo razgovor bacam se u potragu. Hvala na preporuci.
Ima li šanse da te vidimo opet u Srbiji, samo ne sa Stooges nego kao Mike Watta?
Naravno, možda već sledeće godine. Čim izdam malopre pomenutu treću rok operu, planiram evropsku turneju sa Missingmen i nadam se da će jedan od gradova u kojima ćemo svirati biti Beograd.
