Izvor: B92, 10.Sep.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju: Igor Marojević
Već četiri godine, kad god sam u prilici, lično osmišljavam promocije svojih knjiga. Ranije sam, da bih oslikao opšti okvir dela, pripremao pauerpoint-prezentaciju sačinjenu od fotografija iz vremena i okruženja u kom se ono odvija i muziku koja to na izvestan način ilustruje – kaže Igor Marojević, autor novog, značajno proširenog romana „Žega".
Istinski veličanstvena promocija, do sada najboljeg dela ovog autora, organizovana u klubu Xlagum, privukla >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je veliki broj novinara, prijatelja i poštovalaca Marojevićevog dela. Topla noć i iskrena priča budila je pozitivnu energiju prisutnih u prelepoj bašti pomalo zaboravljenog kluba. Preko stotinu međusobno gotovo nepoznatih ljudi činili su skladnu i blisku porodicu koje je povezala knjiga, što je dokaz da književni performans može biti literarni ringišpil sa kojeg ne želite da siđete. Vožnje nikad dosta, jer napokon smo dovoljno zreli da uvidimo važnost književne promocije i otvorimo neke nove horizonte. Te večeri se u Xlagumu osetila pozitivna interaktivna energija na relaciji autor-publika-izdavač-mediji, pa možemo reći da je veče uspelo.
Unoseći svežinu u književne večeri obogaćujući ih nastupima talentovanih gostiju, IP Laguna otišla je korak napred, pa se na promocijama ove izdavačke kuće istovremeno mogu čuti i videti proza, zvuci džeza, kvalitetni vokali.
"Za promociju prvog izdanja „Žege" u beogradskom Studentskom kulturnom centru, tj. za Hipergodbu kako sam je nazvao, pripremio sam, uz određenu etno muziku, scenosled fotografija na kojima su beleženi novinski isečci iz dvadesetih, s akcentom na reklame, novinske skice tada popularnih modnih rešenja – etno-đinđuve, halteri, cipele i haljine... – ali i značajne političare Kraljevine SHS i novinske napise o sukobu protivnika i pristalica kraljevine, o čemu se sve u dobrom delu romana i radi. Hipergodba II posvećena knjizi priča „Mediterani", održana takođe u SKC-u, nudila je takav materijal diktiran naslovom zbirke, a na promociji „Šnita" u galeriji Ozon uz prigodnu muziku se vrteo spot sačinjen od fotografija Zemuna četrdesetih i modnih rešenja Huga Bosa, jednog od glavnih junaka romana. Ako na poslednjoj promociji, održanoj u Xlagumu, nije bilo video materijala, bend Ljiljane Sađil bio je tu da svirkom oslika muzičku ponudu dvadesetih, kada se odvija doba „Žege".
Mislim da nema potrebe za klasičnom promocijom tipa: književni kritičari, dugi i pohvalni i samopohvalni govori. Tako bi bilo najlakše, ali i najdosadnije, mada ne i najubedljivije. Zanimljivo je da iz promocije u promociju na predstavljanjima mojih knjiga broj prisutnih raste gotovo pravilnom progresijom. Ovom prilikom ću podsetiti i na Laguninu „Meridijan" turneju, tokom koje je nas nekoliko domaćih pisaca iz te izdavačke kuće koristeći koncept srodan opisanom, ako već ne istovetan, obišlo gotovo celu Srbiju", kaže Marojević.
Najčešće novinarsko pitanje vezano za vaše novo izdanje jeste: čemu potreba da proširite „Žegu" za stotinak stranica i izmenite tkivo romana?
Dok sam pisao prvu verziju romana, nisam razmišljao o publici ali se, malo nakon što je izašlo, ispostavilo da je to delo praktično namenjeno književnim kritičarima i članovima književnih žirija, ili fondacija – uskom krugu, u svakom slučaju. Bio sam napisao ne sasvim razumljiv roman kakav ni na prvom nivou priče ne vodi računa o publici. Prepravio sam ga vodeći više računa o tome da knjiga nije samo umetničko delo, nego i roba. Ako je posredi „žanr" hermetične književnosti, ja ne bih menjao staru "Žegu": prosto sam promenio žanr.
Hermetična književnost čak ne gubi bitku toliko sa tržištem koliko sa duhom vremena. Ako živimo u doba mnoštva informacija, gotovo sve je informacija i smatram da to pisac treba da prihvati i učini informaciju u vidu svoje knjige primetnijom, između ostalog, tako što će tekst na njegovom spoljnjem nivou učiniti razumljivim, što ne podrazumeva da treba da ga rasterećuje i od dubinskih značenja, kojima će se baviti uporniji čitaoci. Takvo duplo dno u komunikaciji čini najbolje romane dvadeset prvog veka: književnost, uprkos tržišnoj logici, nije u krizi, bar sudeći po novoj američkoj, ruskoj ili latinoameričkoj sceni.
Kao da je nova, pitkija forma, uticala i da čitaoci lakše obrate pažnju na problem ljubavnog trougla, kao jednu od osnovih tema „Žege"?
Mislim da je čovek najčešće u nekom ljubavnom trouglu, ne samo u ljubavi nego i u životu – a ponekad, je l’ tako, i u seksu. Već počev od toga što je mnogo ljudi koji obavljaju posao koji manje vole od svog hobija, mnogo ljudi je u nekoj vrsti ljubavnog trougla. Govoreći doslovnije: znam prilično malo ljudi i žena koji imaju čistu partnersku poziciju jedan na jedan. Često je ta vrsta trougla hipotetička, nerealizovana, a mene zanima kako je to kad se oslobodi njena latentna energija i ona se ostvari. Osim što dakle nosi nešto arhetipsko, ljubavni trougao nudi i jače svetlo za ispitivanje učesnikovog/učesnicinog odnosa prema društvenim normama i ličnoj sujeti, naravno i za ispitivanje ljubavi i njene stvarne snage. Zato je taj problem zgodan za prozni tretman, naročito kad se odvija unutar ratnih okolnosti koje ekstremizuju sva pitanja.
Mene zanima da odem relativno daleko u opisivanju ljudskih odnosa unutar rata; većina likova iz „Žege" i „Šnita" je odlučna u tome da vodi najnormalniji mogući život i da trenutni rat sebi predstavi nečim dalekim i ne najbitnijim čak i kad učestvuje u njemu. U „Žegi" Stevan Kažić i Martin Panić, dva mladića koji su sticajem okolnosti pripali sukobljenim stranama, bez obzira na moguće rizike sve vreme traže uslove da svoje seksualne živote ne liše naizgled luksuznih detalja, poput na primer toga da partnerkama obezbede haltere, bez čega ni jedan ni drugi ne bi bili dovoljno potentni. Na tom malom, zakrvavljenom prostoru, gde nema objektivnih uslova ni za mnogo niže prohteve, ta ista strast koju dele nekako ih neizbežno okrene jednog protiv drugog do mere u kojoj je krvav rasplet neizbežan.
Negde ste rekli da je „Žega" namenjena pre svega individualcima. Na šta ste tačno mislili?
Ako šaljem ikakvu poruku čitaocima, ona se svodi na neku vrstu ohrabrenja individualcu da ostane takav, iako ga kolektiv praktično tera da mu se pridruži u agresivnom populizmu. To je posredovana i u isti mah najopštija moguća poruka svih mojih knjiga. Što se konkretno tiče „Žege", deo romana je direktno smešten u devedesete, a njegov glavni junak je jedan od bezbrojnih mladih, urbanih individualaca koji do kraja osamdesetih nisu imali pojma o svom porodičnom poreklu. Međutim, opštim okretanjem javnog govora prema prošlosti, brojnim izbegličkim pričama i sličnim činiocima, takvi ljudi su bili prisiljeni da se naglo upute u rodoslov. Na tom tragu savremeni junak „Žege" u bolnici svakodnevno sluša od jednog stogodišnjeg starca priče o svojim precima koji su učestvovali u zelenaško-bjelaškom ratu (a ta senilno ispripovedana storija čini istorijski deo romana). O svemu tome naš dečko isprva ne zna apsolutno ništa, da bi pri kraju radnje i sam otišao u Crnu Goru, u nekoj vrsti nagle i delirične obuzetosti rodoslovom i istorijom, ali i u realnoj panici od bombardovanja.
Za roman "Žega” Igor Marojević dobio je nagradu Stevan Pešić i nagradu iz fonda Borislav Pekić. Nekoliko knjiga objavljenih kod nas i u inostranstvu i prisustvo u raznim antologijama bilo je dovoljno da stekne status poznatog pisca. Svojom neposrednošću i lakoćom osvaja čitaoce pišući o savremenim problemima, bilo neposredno (Mediterani, Dvadeset četiri zida), bilo da ih izmešta u prošlost (Žega, Šnit). Poslednjim dvema knjigama započinje ciklus još uvek nedovršenog petoknjižja pod naslovom Etnofikcija.
.jpg)
