Izvor: B92, 31.Okt.2009, 21:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju: Anat Cohen
Anat Koen je izraelska klarinetiskinja koja živi na Menhetnu. Potiče iz muzičke porodice zbog čega je džezom „zaražena" od malih nogu. Ima besprekornu reputaciju i biografiju. Škole koje je završila su prestižne, od poznate umetničke Thelma Yelin u Izraelu preko Berklee College of Music.
Iz godine u godinu nagrade na njenoj polici se ređaju a uspesi nižu, možda baš zato što ona sve vreme ostaje čvrsto na zemlji. Ozbiljna, profesionalna i skromna Anat Koen kao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << najveće bogatsvo džeza izdvaja iskrenost. Otvorenog uma u njenoj muzici pronaći ćete uticaje Brazila, Argentine, Istoka i Zapada. Smatra da je za muzičara najbitnije da ode od kuće i uspe na nekom drugom mestu.
Potičeš iz muzičke porodice ali kako si ti počela da se baviš muzikom?
Muzikom sam počela da se bavim sa svega šest dok sam klarinet počela da sviram sa dvanaest godina. Moja dva brata su svirala saksofon i trubu a potom su počeli da sviraju džez u koji sam se ja zaljubila od ranih dana.
Završila si Berkli (Berklee College of music) da li misliš da je za muzičare, posebno džez, važno da pohađaju jake muzičke škole poput Berklija?
Ne mogu govoriti u ime nekog drugog ali iskustvo toga da si u školi gde se muzikom baviš dvadeset četiri sata dnevno, stalno si sa ljudima koji su puni strasti po pitanju muzike je neprocenjivo. Kasnije kada muzika postane posao pronaći ljude koji su spremni da na njoj rade toliko sati u jednom danu je teško. Škola je sjajna sredina u kojoj kao muzičar rasteš. Posebno Berkli poseduje sjajne učitelje čije reči u glavi čujem i danas i koji me inspirišu. Stoga mislim da je važno za muzičara da ode od kuće u neku drugu državu i uči muziku i kulturu. Za mene je to bilo jedno prelepo iskustvo.
Koliko je talenta a koliko, zapravo, napornog rada potrebno za uspeh u džezu?
Za uspeh je uvek potrebno više rada nego talenta. Ponekad talentovani ljudi manje rade a oni koji su manje talentovani mnogo više i zbog toga lakše odskoče. Uporan rad je neophodan. Nije dovoljno u današnjem svetu biti samo talentovan. Muzički biznis se promenio i zbog toga je više odgovornosti na umetniku da radi naporno ali i mnogo više prilika za napredovanje i progres. Muzika nije dovoljna, stoga morate raditi i na drugim aspektima ovog dela označenog kao muzički biznis.
Dobra si u tradicionalnom džezu, brazilskom zvuku, argentinskom tangu, srednjoistočnoj muzici" kako je moguće da imaš tako široka muzička interesovanja?
Pitala si me za Berklee, malopre, tamo sam upoznala mnogo internacionalnih studenata koji su došli da uče džez i kojima je u nekom trenutku krenula da nedostaje kuća i muzika. Studenti iz Argentine, Kolumbije i Brazila svi vole džez, "fristajl" i interkaciju ali naravno sa sobom u muziku unose uticaje svojih zemalja i kultura. Tako je sve i počelo" oni su nastavljali sa svojim projektima a ja sam bila uključena u njih.
Vrlo je lako ako ziviš u Njujorku (New York) danas da budeš uključen u različite projekte. Toliko je muzike a u Njujorku možete pronaći sve. Stoga je potreban otvoren um i volja za sviranjem!
Pored ovih uticaja, ko je na tebe uticao najviše na tvojoj muzičkoj stazi?
Nekoliko mentora, kao što su Arni Lorence (Arnold Lawrence) ali i Džon Koltrejn (John Coltrane) i Luis Armstrong (Louis Armstrong). Naravno tu je i masa prijatelja koji su sve vreme oko mene. Upravo u Beogradu sviraću sa sjajnim pijanistom koji takođe muzički dosta utiče na mene. Trudim se da prošle, sadašnje duhove i prijatelje sačuvam u ličnim muzičkim uticajima.
Šta je po tvom mišljenju najmoćniji intrument u džezu? Truba, saksofon, klavir, klarinet...ceo bend ili nešto sasvim drugo?
Najmoćniji instrument je iskrenost. Kada ljudi sviraju iz srca i kada su iskreni u vezi sa muzikom, žele da komuniciraju i žele interakciju, to je najmoćnije. Način na koji ljudu sviraju i kakvi su kao ljudi, važnije je od toga koji instrument sviraju.
Svake godine na Džez festivalu imamo po nekog muzičara koji dolazi iz Izraela. Prošle godine je to bio Jaron Herman (Yaron Herman), pretprošle Avišai Koen (Avishai Cohen), ove godine si to ti. Ljudi odlično reaguju na džez koji dolazi iz Izraela, stoga je logično pitanje, kako vidiš izraelsku džez scenu danas, da li misliš da je ona budućnost evropske džez scene?
Vidim je kao deo ovog trenutka. Džez počinje da se otvara ka svetu. Kada je Dizi Gilespi (Dizzie Gillespie) svirao pod uticajima kubanske muzike to je takođe bio world music. Džez je i nastao u Nju Orlinsu (New Orleans) pod uticajima različitih kultura pa tako i nastavlja tradiciju toga da bude otvoren.
Razlika je što danas mediji, konačno, shvataju da i ljudi koji nisu samo Amerikanci slušaju, sviraju, razumeju džez i unose razne elemente u njega. Stoga, ne mislim samo na ljude iz Izraela, već i Južne Amerike, Japana, Hrvatske, Nemačke, Srbije, Švajcarske... svuda gde zele da komuniciraju i stvaraju džez.
Istina postoji mnogo džezera u Izraleu koji postaju poznati ali ima ih i u drugim kulturama samo što ih nema u medijima.
Šta voliš da slušaš ovih dana?
Dobijam dosta ploča ljudi koji mi šalju ali često slušam muziku sa Jutjuba i prekopavam istoriju džeza. To mi prija.
Koliko ti nagrade znače? Da li te motivišu da budeš još bolja?
Dobiti nagradu ne čini da mislim "Dobra sam i tu je kraj". Pomislim "Ljudi me primećuju" i to mi daje motivaciju da budem mnogo bolja i ispunim njihova očekivanja i diže moje standarde. Važno je ne u smislu da čini da mislim drugačije o sebi i svojoj muzici već me tera da radim još jače i više.
Kada smo kod toga, da li trenutno radiš na nekim novim pesmama koje ćeš nam možda prezentovati na predstojećem Džez festivalu u Beogradu?
Dosta putujem poslednjih meseci i teško mi je da uđem u rutinu pisanja pa nisam imala mnogo vremena da se ubacim u ovaj kreativni proces. Nadam se da ipak hoću uskoro!
Ovo je tvoj prvi dolazak u Srbiju, šta očekujes od festivala i publike?
Prvi put dolazim i vrlo sam uzbuđena! Ne znam šta da očekujem. Imam ona standardna očekivanja kao i od svakog drugog mesta. Očekujem da će ljudi slušati i nadam se da ce uživati. Od sebe očekujem da se povežem sa publikom i dobro iskomuniciram. Muzika je internacionalni jezik stoga nema veze gde se nalaziš, nadam se da ću komunicirati sa njima kroz moju muziku.
Da li imaš neku vrstu poruke za publiku? Da li da komuniciraju sa tobom ili samo da se "zavale" u stolice i slušaju pažljivo?
Samo neka zatvore oči i dozvole mi da ih povedem na moje putovanje!
